DVA LICA VATERPOLA NA FILMU

Za državu koja je u kontinuitetu vaterpolo supersila, bivša Jugoslavija je veoma malo obrađivala ovaj sport na filmu. Najveći projekat baziran na sportskom patriotizmu bio je „Montevideo“ o krnjoj jugoslovenskoj fudbalskoj reprezentaciji na prvom Mundijalu. Prvi osvojeni Mundobasket je bez uspeha „montevideizovan“ u filmu i seriji „Bićemo prvaci sveta“, dok je vaterpolo ostao na marginama i možda je najviše dosegao na filmu kameo ulogom Aleksandra Šapića kao Gangule u Andrićevom hitu „Kad porastem biću Kengur“.

Uprkos tome što je u ostatku sveta, vaterpolo bitno manje značajan sport nego kod nas, između ostalog i zato što niko nema takav trofejni niz kao mi, na veoma zanimljiv način je našao put do igranih filmova. U tom smislu, zanimljivo je da vaterpolo ima dva veoma specifična ugla iz kojih se posmatra, i samo jedan značajan film koji se nalazi na ničijoj zemlji između tu dva.

Herojska sećanja

U septembru ove godine, u Španiji izlazi film „42 sekunde“ u kom se obeležava trideset godina od Olimpijade u Barseloni na kojoj su bili nadomak osvajanja olimpijskog zlata. Sekunde iz naslova označavaju vreme koliko je ostalo do kraja posle kaznenog udarca koji je izveo Manuel Estiarte, jedan od najzpoznatijih vaterpolista u istoriji ovog sporta. Posle tog šuta međutim, Italijani predvođeni Ratkom Rudićem sa klupe, izborili su produžetak i pobedili sa 9-8 osvojivši zlato.

Estiarte je kasnije nastavio sa olimpijskim timom i osvojio je zlato u Atlanti, a mlađim ljubiteljima sporta je najpoznatiji kao bliski prijatelj Pepa Gvardiole koji je u minhenskom Bajernu i Mančester Sitiju radio kao njegov lični asistent. I danas zauzima tu poziciju, a olimpijskog šampiona iz Atlante i svetskog iz Perta, Gvardiola smatra velikim guruom i čovekom koji mu je jako pomogao da razume sport.

Srebro iz Barselone je osvojeno u uzbudljivim okolnostima, i zato je po njemu nastao film. U mađarskom slučaju, motiv za nastanak par filmova o istom događaju je znatno dublji.

Mađarski film „Deca slave“ rediteljke Kristine Gode, bio je povratnički film čuvenog holivudskog producenta Endija Vajne i još čuvenijeg holivudskog scenariste Džoa Esterhaza. Ostareli Vajna je napustio Holivud i vratio se u Mađarsku sa zadatkom da podigne njenu kinematografiju na noge a Esterhaz je posle rekordnih honorara za scenarije početkom devedesetih i megahitova kao što su „Niske strasti“ potonuo u potpunu opskurnost, razboleo se i postao verski fanatik. Mađarski nacionalni projekat ih je iznova okupio.

„Deca slave“ je klasičan propagandni film kakvi su kod nas snimani tokom šezdesetih i sedamdesetih na temu narodnooslobodilačke borbe, i naivno pravljenje istorijske freske od događaja iz 1956. godine. Tada su na Olimpijadi u Melburno dok je Mađarska bila pod sovjetskom okupacijom, njihovi vaterpolisti pobedili u derbiju sa SSSRom.

U zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, poznat je trend pravljenja antikomunističkih filmova u socrealističkom maniru. Klasične partizanske filmove nasledili su antipartizanski partizanski filmovi. Otud ta refleksija komunističkog propagandnog rukopisa nije iznenađenje. Međutim, holivudski autoriteti na špici nisu imena od kojih bi se ovo očekivalo.

S jedne strane imamo apsolutno pojednostavljenu i infantilizovanu situaciju između zlih Sovjeta, njihovih mađarskih marioneta s jedne i mladih mađarskih patriota s druge strane. Među patriotama se izdvaja zaljubljeni par koji čine mladi vaterpolo reprezentativac i mlada borbena studentkinja. Rastrzan između odlaska na Olimpijadu kao višegodišnjeg sna i samostalne Mađarske kao nešto trajnijeg, mladi vaterpolista bira Mađarsku, i tek kada su stvari naizgled rešene, on odlučuje da se vrati u bazen.

Kako vaterpolisti odlaze na Olimpijadu tako Sovjeti ulaze u Mađarsku i bazen postaje jedino bojno polje na kom Mađari mogu da pobede. Rediteljka Kristina Goda je učila režiju u Britaniji, a oko scena masovnih skupova i sukoba pomagao joj je legendarni Vik Armstrong, čovek koji je radio akciju na Džejms Bondovima i Indijani Džonsu.

Ko voli zastareo ali pitak paraistorijski spektakl, neće zalutati birajući ovaj film. U vreme njegovog izlaska, na pedesetu godišnjicu, snimljen je i dokumentarni film „Gnev slobode“ o istom tom događaju. To nije igrani spektakl, ali doza propagande je vrlo slična. Režirao ga je Kolin Grej, ponovo je producirao Vajna, ali ovog puta se u tom svojstvu na špici potpisao i Kventin Tarantino.

Nešto između

Ako izuzmemo Kventina Tarantina, najuglednije ime koje se potpisalo na filmu o vaterpolu je italijanski autor Nani Moreti. Ali, kada govorimo o Moretijevom autorstvu, on je zaista totalni autor pošto u svojim filmovima često i glumi.

Moreti važi za ljubitelja vaterpola i u filmu „Palombella Rossa“ igra levičarskog političara i vaterpolistu koji u stanju rastrojstva i amnezije odlazi da igra utakmicu. Film je pun simbolike i metaforičnih rešenja, spojenih sa njegovim specifičnim pogledom na komediju. U filmu se pored njega pojavljuju i kasnije velika zvezda Asija Arđento i čileanski reditelj Raul Ruiz.

Nani Moreti je bez ikakve sumnje najveći ljubitelj vaterpola među filmadžijama.

Ružičasti pogled

Kada u filmu „Gluvarenje“, policajac na tajnom zadatku kog igra Al Paćino uči kod šta koja maramica znači među posetiocima gej kluba, za žutu mu kažu da označava ljubitelja „vodenih sportova“.

Jasno je da se u „Gluvarenju“ nije mislilo na plivanje, vaterpolo i skokove, ali zapravo gej zajednica ima veoma značajnu ulogu u istoriji vodenih sportova a neki među njima, kao vaterpolo se u zapadnim zemljama praktično identifikuju sa gej zajednicom.

Pre četiri godine izašao je film „Svetlo u vodi“, dokumentarna priča o klubu za vodene sportove Vest Holivud. Osnovan je 1982. godine sa idejom da okupi plivače iz ovog kraja za takmičenje na prvog Gej olimpijadi koja je organizovana u San Francisku.

Gej olimpijadu organizovao je Tom Vodel, američki olimpijski trkač koji je u Meksiko Sitiju 1968. godine bio šesti. Prva manifestacija koju je zbog neovlašćenog korišćenja naziva „olimpijski“ tužio američki olimpijski savez bila je upravo Gej olimpijada, kojoj za razliku od raznih konobarskih ili penzionerskih smotri nisu oprostili preuzimanje imena. Slučaj je došao do Vrhovnog suda SAD i organizatori su izgubili. Ništa od materijala i suvenira nisu mogli da koriste ali prvo takmičenje je okupilo 1350 sportista iz 170 gradova širom sveta.

Na samom takmičenju se ispostavilo da je plivanje bilo jedna od jačih kategorija, i tako je i ostalo do današnjeg dana. Mnogi takmičari su se bavili plivanjem u juniorskoj konkurenciji i odustajali su zbog antigej sentimenta, i tada nespojivosti sporta i homoseksualnosti. Među njima bilo je takmičara koji su se spremali za Olimpijadu, recimo jedan od osnivača kluba Vest Holivud bio je Džim Balard koji se nadao pozivu za Moskvu 1980. ali su igre bojkotovane.

Iz Vest Holivuda dolazi najtrofejniji učesnik gej olimpijada, Brazilac Paulo Figereido koji se takmičio u Meksiko Sitiju 1968. za svoju zemlju, a potom dominirao na ovom takmičenju. Kasnije je jedan od trenera ekipe bio prerano preminuli Mark Četfild – on je plivao za Univerzitet Južne Kalifornije i kao devetnaestogodišnjak je bio četvrti na minhenskoj Olimpijadi 1972. godine. Sa 35 godina je odlučio da se izjasni kao gej jer je pre toga strahovao da će mu biti onemogućeno da se bavi sportom i to je uradio baš na jednoj Gej olimpijadi.

Klub je prošao razna iskušenja. Smešten u Vest Holivudu koji je važio za gej kraj u Los Anđelesu, bio je žestoko pogođen epidemijom AIDSa, naročito specifičnom jer se isprva nije znalo kako se virus prenosi, pa se mislilo da se možda može dobiti i na bazenima. Klub je bio pred zatvaranjem u trenutku kada su Vest Holivud potresali epidemija, skok cene stanarine i nasilje usmereno prema LGBT populaciji. Ipak, i klub i ceo kraj spasao je izbor LGBT većine koja je odborničke mandate iskoristila da obezbedi Vest Holivudu viši nivo samouprave u Losanđeleskom Okrugu a sportistima je dala da koristi javni bazen.

Posle dominantne uloge u plivačkim takmičenjima na Gej olimpijadi Vest Holivud je osnovao i vaterpolo tim i smatraju se jednim od utemeljivača tog sporta u svetu LGBT olimpizma a u Parizu 2018. su osvojili i zlato.

Globalno najpoznatiji vaterpolista koji se javno izjasnio da je gej je španski reprezentativac Viktor Giterez koji je 2016. obelodanio svoju seksualnost i bio jedini LGBT član te ekipe na Olimpijadi.

U francuskom filmu „Visoka škola“ Roberta Salija iz 2004. godine, pratimo junaka koji odlazi na prestižnu francusku školu i shvata da ga jedan cimer aristokratskog porekla ali i mladi arapski momak kog slučajno sreće više privlače od devojke sa kojom dotle bio u strasnoj vezi. Vaterpolo tim i njegova zajednička tuširanja predstavljena su kao prostor snažnog erotskog naboja među momcima, u filmu koji je nagrađen na festivalu u Roterdamu.

Francuzi se ovoj temi na još eksplicitniji način vraćaju u komediji Sedrika Le Galoa „Blešteći rakovi“ iz 2019. godine u kojoj poznati plivač posle homofobne izjave za kaznu mora da trenira ekipu gej vaterpolista i vodi ih na Gej olimpijadu u Hrvatskoj. Film je postigao solidan uspeh i ove godine izašao je i nastavak u kom se ekipa sprema za Gej olimpijadu u Tokiju.

Iste 2019. godine u Turskoj nastaje film „Ne znati“ Lejle Jilmaz o nestanku dečaka koji se bavi vaterpolom i trpi šikaniranje okoline jer je homoseksualac. Film je postigao solidan uspeh na festivalima

U HBO seriji „Generacija“, mlada glumačka zvezda Džastis Smit igra glavnog junaka koji je otvoreno i nesputano gej ali je istovremeno i prvi as školskog vaterpolo tima. U tome ostali junaci ne prepoznaju nikakvu kontradikciju i vaterpolo je prikazan kao jedina aktivnost kojoj je zaista posvećen.

Kulturalni procep

Sudeći po filmovima, vaterpolo je danas sport koji u različitim kulturama ima potpuno drugačiji predznak. U jednim je trofejni sport sa mačo herojima, u drugim utočište za gej momke. Na određeni način ovaj paradoks podseća na staru izjavu Mirka Ilića koji je svojevremeno konstatovao da se mačo muškarci sa Balkana oblače kao gej muškarci na Zapadu, kao da su uzeli pogrešan katalog.

Moć filma nikada ne treba potceniti kada je reč o sportu. Uprkos brojnim sportskim uspesima, upravo je filmsko ime Gangula postalo Šapićev nadimak. Samim tim, gledanje filma o vaterpolu može vrlo lako da vam otkrije jednu potpuno drugu dimenziju ove igre, i to ne u sportstkom već u socijalnom pogledu.

Dimitrije Vojnov

(tekst izvorno napisan za Sportal)

DOBA POBEDA: USPON DINASTIJE LEJKERSA

Kad sam bio klinac sredinom devedesetih, dok je tzv. "Efekat Majkla Džordana" bio izuzetno uticajan u Holivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Erlu Manigou bio je jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.



Iz današnje vizure taj ambiciozni telepik je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakav je ostavljao onomad kada je nasuprot Najkijevoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Vilta i impresionirao Karima dok je još bio Lu Elsindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.




Erik La Sal je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goutove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Sal izmenio a gde je smatrao da treba “štampati legendu”, tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Juta Starse posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Gout negirao se zadržalo kao “istina”.




Priča je sama po sebi već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Čidlu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Sal se dosta i drži toga, pa tako Vilta recimo igra Kevin Garnet a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Voriorsa Džo Smit igra Konija Hokinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sansa, Lejkersa i Hoksa.




Međutim, La Sal je uzeo Čidla da bi ovaj doneo Goutovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuće u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Sal pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.


Zato je ovo funkcionisla kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila “mlada”, i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu. Isto tako ovo definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle "Sopranosa" postao “više od televizije”.

Pre ekspanzije dramskog programa, HBO je bio mesto ekskluzivnog sportskog sadržaja, pre svega boks mečeva koji su bili pionirski pokušaji sistema "plati pa gledaj". Tako je boks a potom bejzbol postao i česta tema njihovih televizijskih filmova. HBO ima veoma bogatu kinoteku filmova o sportu, u boksu ima istinite priče o Majku Tajsonu i Donu Kingu, a o bejzbolu čitav niz istinitih i fikcionalnih priča među kojima se izdvajaju "61" Bilija Kristala o pokušaju Rodžera Merisa i Mikija Mentla da obore rekord Bejba Ruta u broju houmranova ili "Nadimak" Ane Boden i Rajana Fleka o životu domininkanskih juniora koji žele da uđu u MLB.

Poslednjih godina veliku pažnju privukla je serija "Igrači" u kojoj Rok Džonson igra bivšeg NFL igrača koji sada upravlja finansijama poznatih sportista. Konceputalno bliska seriji "Svita", ova serija kombinuje fikcionalne likove sa autentičnim sportistima i uporedo afirmiše glamur i uzbuđenje života vrhunskih sportista. Jednu od glavnih uloga u seriji odigrao je i Džon Dejvid Vošington, Denzelov sin, inače uspešan sportista koji je posle koledža uspeo da dobaci do NFL ugovora sa Sent Luis Remsima, a igrao je i u NFL evropskoj diviziji za Rajna Fajer u Dizeldorfu. Kasnije je u UFL igrao četiri sezone.

"Doba pobeda: Uspon dinastije Lejkersa" je ekranizacija knjige Džefa Perlmana o čuvenoj dinastiji Lejkersa koja je dominirala osamdesetih, osvojila pet titula i bila poznata po tome što su bili uzbudljivi za gledanje i nezgodni za igranje.

U prvom trenutku postavlja se pitanje - ali šta je u tako glamuroznoj priči o ogromnom uspehu materijal za HBO, prepoznatljivom po užarenoj drami prepunoj kontroverze?

Recimo, sporedni učesnik osvajanja prve titule tokom Šoutajma, Spenser Hejvud tvrdi da je u to vreme osamdeset posto Lige koristilo kokain. Ipak, malo ko kao on.

Naime, Hejvud je u to vreme bio oženjen supermodelom Iman (danas poznatijom kao Bouvijevom udovicom), vozio „rols-rojs" i trošio pozamašnih trista dolara dnevno na narkotike. Prevedeno u današnji novac, to je oko 940 dolara.

Ako je to velika suma, treba napomenuti, na mnogim mestima Hejvudov novac „nije vredeo", dileri su mu davali drogu besplatno samo da bi bili deo glamura koji je nosio Šoutajm.

Hejvud je danas član springfildske Kuće slavnih kao igrač koji je u karijeri imao u proseku 20,3 poena i 10,3 skokova po utakmici.

Ostavio je ipak dubok trag i u istoriji drogiranja kao jedan od pionira „fribejsinga", alternativnog načina konzumiranja kokaina, čiji je bio promoter pod uticajem jednog lekara-narkomana.

Tokom finala konferencije sa Sijetlom i velike borbe za titulu sa Filadelfijom, Hejvud prepoznaje da je vreme da iskoristi svoju priliku i dođe do titule. Odlučuje da prekine sa drogiranjem dok se ti mečevi ne završe, ali jedne noći je poklekao.

Posle bančenja do tri ujutru sa prijateljima, popio je „kvalud", lek od kog se u „Vuku sa Vol Strita“ izbezume Leo Di Kaprio i Džona Hil, sigurno se sećate te antologijske scene.

Seda za volan i kreće pravo na trening. Na nekoliko semafora prema trening-sali Lejkersa pada u san, bude ga sirene, i nekako stiže na sastanak ekipe.

Tokom gledanja snimaka protivnika u zamračenoj prostoriji, nekoliko puta pada u san, ali ga Majkl Kuper, saigrač koji je konzumirao kokain ali nije dopustio da ovaj konzumira njega, u nekoliko navrata budi. Međutim, Hejvudov san je bio pretvrd kad je krenulo istezanje i trener Pol Vesthed ga izbacuje sa treninga.

Ubrzo, nezadovoljan minutažom, mamuran od narkotika i odbačen od patrijarha ekipe Karima Abdul Džabara, Hejvud biva izbačen iz tima kada je bez razloga napao rukija Breda Holanda. Jedino mu se Džamal Vilks javio tih dana da vidi kako je, a to dovoljno govori o tome koliko su se saigrači osetili izdanim.

Izbacivanje iz ekipa i česta odsustva Iman zbog modnih revija po Evropi, nisu dobro uticala na Spensera i on u kokainskoj histeriji kreće da kuje plan. Ubiće trenera Pola Vestheda.

Ideja je sledeća - dovešće ekipu kriminalaca iz Detroita koji ga obožavaju, ovi će Vesthedu iseći kočnice i isterati ga sa krivudavog puta koji vodi prema Forumu.

Ovde moramo napraviti mali flešbek - krivudavi putevi oko kuće su Vestheda i učinili trenerom Lejkersa. Ovaj bivši koledž pedagog i poznavalac Šekspira je sezonu počeo kao asistent Džeka Mekinija, ni ne sluteći dileme koje će se pojaviti pred njim, povremeno dostojne i samog Barda.

Jednog slobodnog dana, pozvao je Mekinija na partiju tenisa. Međutim, kako su im supruge bile u crkvi na sastanku svog dobrotvornog društva, Mekini je krenuo biciklom do Vestheda. Na krivudavom putu je pokušao da malo uspori bicikl, međutim kočnica se blokirala i on je odleteo sa bicikla udarivši glavom o beton.

Zadobio je povrede glave koje su mu nepovratno oštetile pamćenje i posle nekoliko sezona je shvatio da više ne može da trenira i penzionisao se.

Vratimo se sada u brzinu. Dakle, plan je bio da se na toj već osvedočeno baksuznoj saobraćajnici likvidira Vesthed. Srećom po njega, Hejvudova majka primetila je da ovaj pravi neke sumnjive telefonske razgovore i kad mu je zapretila da će ga prijaviti policiji ako sprema neku nevolju, on je odustao.

Serija "Doba pobeda" dakle samo po ovoj crtici iz prve sezone pokazuje da može biti prvoklasno televizijsko ostvarenje. 

Spenser Hejvud je sledeće sezone došao u Evropu, i upamćen je po sezoni koju je u Veneciji odigrao uz rame sa Prajom Dalipagićem. Danas ima sedamdeset godina i izmolio je oproštaj od Vestheda.

Kako je ovaj slučaj prikazan u seriji?

Slično ovome kako sam ga ispričao, samo sa mnogo više pijeteta prema Spenseru. Autori insistiraju na njegovom autoritetu, recimo spada među retke koje Karim uvažava jer je na početku karijere na sudu izborio svoje pravo da zaigra u NBA, a imao je teško detinjstvo u nezamislivoj sirotinji, potpuno nespojivom sa glamurom igranja profesionalne košarke, naročito u Njujorku gde ga je slava progutala.

Dakle, Perlmanov rukopis je promenjen. Ali, sam Perlman je time zadovoljan uprkos tome što sami protagonisti te ere baš i nisu.

Najviše se žalio Džeri Vest koji je u knjizi prikazan kao bivši igrač koji nije voleo trenerski posao, i bio protiv toga da se draftuje Medžik, da bi u seriji potom sve te Vestove osobine bile prenaglašene do tačke da je zapretio sudom.

U seriji Vest dobija HBO tretman - kada mu Džeri Bas obezbedi budžet sa kojim može formirati šampionski tim on leži go na podu, depresivno suočen sa ispunjenjem ambicije koje se i sam plaši, u kancelariji tokom napada besa lomi svoje MVP odličje i pravi ekscese. Njegova nezadovoljstva su autori dosta eksteriorizovali, i Vest je mobilisao svoje tadašnje igrače i saradnike da ga u ovom sporu sa HBO podrže. I oni su to uradili.

Kako rekoh, Džef Perlman je priznao razlike u tekstu i onome što je na ekranu ali je podržao umetničku viziju i ovom sporu može se reći samo jedno - serija sasvim sigurno nije udžbenik.

Ima tu još tema čiji je prikaz osetljiv, recimo povreda Džeka Mekinija. Sama nesreća je zaista briljantno i moćno ekranizovana, njegovo psihološko stanje posle nje je solidno rekonstruisano, ali opet ima određenih karakternih detalja koji nadograđuju knjigu u veoma osetljivom segmentu.

Reditelj i producent Adam Mekej možda nije ime koje mnogo obećava kada krenete u bioskop na njegov film, ali za HBO je napravio izuzetnu seriju "Naslednici" i ima dar da okupi ekipu koja će predstaviti ljude koji se nevaljalo ponašaju.

I ovde je u tome uspeo. Doduše, doneo je svoju lošu naviku iz bioskopskih priča, probijanje "četvrtog zida" u kom protagonisti izađu iz scene i kreću da se obraćaju publici, ali je s druge strane svojim prepoznatljivim infografikama, crtežima i natpisima kojima pomaže naraciju uspeo da obogati niz scena u seriji - poput one kada Dželi Bin Brajant u dresu Klipersa brani ubacivanje Lejkersa a na tribinama plače njegov mali sin Kobe, sve praćeno pisanim komentarom "Kobe traži da ga trener uvede u igru".

Stoga, kao što su Lejkersi napravili šou od košarke, tako je i Mekej napravio šou od dramske strukture. Sve može, likovi koji se obraćaju publici, naknadna pamet u kojoj ono što mi znamo biva primenjeno na događaje decenijama ranije, i kada autori sebi uzmu toliko slobode, postavlja se pitanje kako će njom ovladati i da li će ja zauzdati.

Srećom, kao i talenat Šoutajm Lejkersa i ogromna autorska sloboda na kraju biva zauzdata i serija pronalazi svoj oslonac u solidnoj karakternoj drami.

Kada je poručena druga sezona, HBO nam je praktično rekao da ćemo ispratiti celu epohu, koju sama serija završava situacijom kada Medžik saznaje da je HIV pozitivan, i to će biti jedno veoma zanimljivo gledalačko a za mene i profesionalno iskustvo.

Naime, ljubitelji košarke znaju da posle prve titule sledi kriza, sledi shvatanje da Vesthed ipak ne zna dovoljno, neuspeli draft na kom gube Lerija Nensa, i tek dolazak Peta Rajlija nastavlja život ove Dinastije.

Postavlja se pitanje, kako će se serija nositi sa ovom fazom. I moja stručna procena glasi - verujem dosta dobro. Naime, sada su u prvoj sezoni uvedeni likovi, upoznali smo ih većinu u najboljem svetu, i kada krenu padovi, to će likovima dati dubinu i raznovrsnost seriji.

Kao scenarista "Montevidea" u kom doduše ima još manje istorije nego u ovoj seriji uvek sam se pitao kako bi izgledala serija koja ide dalje i recimo prati ekipu na relativno nevažnom šampionatu 1934.

"Doba pobeda" svakako neće biti prva serija koja će pratiti jedan duži sportski ciklus - antologijska i verovatno najbitnija serija smeštena u svet sporta "Svetla petkom uveče" Pitera Berga pratila je pet sezona u životu dve srednjoškolske ekipe američkog fudbala gde je bilo i trofejnih i propalih sezona, dakle ranijih uzora ima.

No, karakteri su postavljeni. I oni najvažniji su uspeli da komuniciraju sa publikom.

Najslabiji od jakih likova bio mi je Pet Rajli kog igra Edrijen Brodi. Perlman ga u knjizi opisuje kao znatno sigurnijeg i mnogo više kul lika nego što je u seriji i rekao bih da autori žele da povećaju tu transofrmaciju junaka od poluhipika do zalizanog kouča u Armani odelu koji ide iz grada u grad kao babica NBA slave i porađa ništa manje od dinastije.

Najbolji Karim Abdul Džabar kog sam video na ekranu bio je Deantoni Lengston, još u fazi kad je bio Lu Elsindor u biografskom filmu o Goutu. Solomon Hjuz ima naravno daleko veću ulogu, takođe je bivši košarkaš i ima harizmu punokrvne filmske zvezde. Način na koji gradi - sada već Karima - počev od scene u kojoj ga uvode kao junaka - na snimanju kultne role u još kultnijoj parodiji "Ima li pilota u avionu" pa sve do jedan-na-jedan scene kada poučava Medžika filozofiji "nebeske udice", ispunjava ekran neverovatnom harizmom, energijom i nedodirljivim autoritetom.

Kvinsi Ajzea u ulozi Medžika opet donosi sav neophodni šarm po kome se izdvojio i kojim je ne samo razoružao saigrače i javnost već odveo Ligu u internacionalne okvire, postepeno je učinivši globalnom.

Sin Lejkera Norma Niksona, Devon, igra svog oca, takođe veoma efektno, glumački ubedljivo i energično. Jedna od duhovitijih scena u seriji prati glumačko iskustvo samog Norma Niksona koji se pojavio u kultnoj košarkaškoj komediji "Riba koja je spasila Pitsburg" i na premijeri shvatio da mu je uloga bitno reducirana. Džamala Vilksa nema mnogo u seriji pa nema pomena njegove upečatljive uloge u prvom filmu Lorensa Fišburna iz 1975. godine.

I dalje mi je podela Eplove parabiografske serije o Kevinu Durantu košarkaški ubedljivija, naprosto snimana je sa mnogo manjim budžetom i sa znatno manje specijalnih efekata - ali ovi momci deluju kao Medžik, Karim i Norm čak i kada im se baci lopta.

Kao i svaka uspešna dramska obrada sportskog događaja ili ekipe, ključ je uvek u međuljudskim odnosima koji na terenu dostižu svoj vrhunac a ne u loptanju, i to Mekejeva ekipa dobro zna.

Džeri Vest će možda otići na sud, ali "Doba pobeda" je izuzetno uspela i atraktivna serija koja što više pokušava da nas uvede iza mita o Lejkersima zapravo ga ojačava, i nema sumnje za koji klub navijaju njeni autori.

Džejson Klark je ugledan glumac i Džeri Vest uprkos nešto karikaturalnijem prikazu nije potcenjen kao ličnost i pored nervoze i namćorluka, krije se smisao za humor i veština da se prepozna talenat.

Skoro deceniju pre ovih događaja snimljen je film "Kum". Sada je i taj kultni poduhvat, maltene u isto vreme dobio seriju o svom nastanku i čini se da je ovo televizijska sezona velikih losanđeleskih priča.

A Lejkersi i "Kum" su neke od najvećih.

Dimitrije Vojnov

(integralna verzija teksta objavljenog na portalu RTS)

STARI - TOP10 - 2021

top 10 >

1. FREE GUY, Shawn Levy

Shawn Levy je čovek koji je snimio REAL STEEL a to znači da se na njega mora računati koliko god on u međuvremenu zatrpavao svoj opus mediokritetskim filmovima bez mnogo ideja i identiteta. Sposobnost da snimi veličanstven film povremeno vratila mu se po drugi put u životu, u filmu FREE GUY.

A dva puta u karijeri jednog reditelja nije malo.

FREE GUY je uspešno izveden spoj niza poznatih koncepata koje je na svež način iskombinovao specijalista za takve stvari Matt Lieberman. Ko-autor ovog filma Ryan Reynolds, čovek koji se definitivno mnogo pita na projektima koje snima, tom spoju polovnih delova ulio je dušu i sa Jodie Comer napravio likove koji su odjednom svemu ovome dali smisao i pretvorili ovu celinu u nešto sveže, relevantno i to ne uprkos već upravo zahvaljujući toj derivativnosti.

2. KING RICHARD, Reinaldo Marcus Green

U čisto akademskom pogledu, KING RICHARD je možda i najveštije sklopljen i izveden film koji sam gledao prošle godine. Način na koji scenario Zacha Baylina uspeva da sažme uspon sestara Williams pod strogom i samouverenom rukom ekscentričnog oca Richarda, a da pritom film itekako diše; način na koji Will Smith svojom dominantnom naslovnom rolom usmerava ceo film, deluje kao ozbiljna lekcija koja deluje da je laka ali je zapravo veoma teška.

Ovo je treća Smithova istinita priča iz istorije sporta, i ponovo je reč o dubinskoj studiji ličnosti i problema, na neki način zaokružujući temu crnog atlete u Americi - od Alija kao ključnog čoveka koji je otvorio pitanje rase i emancipacije, preko doktora Omalua koji se bavio razaranjem tela i psihe sportista i nebrige o tome pa sve do Williamsa kao oca dve šampionke.

U ovoj priči o ocu dominantne teme su naravno njegov ekscentrični plan, način kako je ceo podvig sportski i karakteno izveden ali i rasa i klasa. KING RICHARD je priča o prvim nesalomivim crnim šampionkama u belom sportu koje su došle iz kraja u kom se taj sport ne igra, i kroz svoj nastup promenile i svoju sudbinu ali i sam sport.

Tenis je generalno moćan agens tranzicije. Mi to najbolje znamo ne samo kroz Novaka Đokovića već i kroz naše ranije teniske šampione čiji su rezultati najavljivali društvene promene. KING RICHARD je to prepoznao kao temu na vreme.

3. MALCOLM & MARIE, Sam Levinson

Sam Levinson se protekle četiri godine pojavio kao furija i stigao je da u svom trećem celovečernjem filmu snimi i autorefleksivnu priču o savremenim filmskim autorima. U specifičnom istorijskom trenutku Covid pandemije, Levinson je zabeležio jedinsven istorijski trenutak u kulturnom životu Amerike a samim tim  i celog sveta, a to je epoha #MeToo, Woke i Black Lives Matter pokreta. John David Washington i Zendaya igraju filmskog reditelja i njegovu muzu koji posle premijere dolaze kući i ulaze u jednu dinamičnu polemičku dramu. Slika u filmu je crno-bela i evocira ne samo art house već i period u kom afroamerički likovi nisu dobijali ovakve priče. Levinsonovi uzori u ovom filmu su retro, dijalog je mametovski i veoma stilizovan, ali sama priča je grčevito aktuelna na svakom nivou i Levinson zaslužuje priznanje kao jedan od najubedljivijih reditelja koji tumače trenutak uporedo sa njegovim proticanjem.

4. CANDYMAN, Nia DaCosta

CANDYMAN Bernarda Rosea ostaje jedna od mojih prvih ljubavi kad je reč o hororu. Ovaj nastavak, ponovno promišljanje, obnova - iz pera i u produkciji Jordana Peelea ne samo da je dostojan originala već ga na neki način produbljuje gotovo do nivoa filma eseja. Za razliku od THE MATRIX RESURRECTIONS, apsolutne abominacije Lane Wachowski u kojoj je neuspešno pokušano nešto slično sa THE MATRIXom, DaCosta i Peele su snimili film u kom Candyman kao legenda o crnom slikaru kog je ubio belac sa čijom kćerkom se zavoleo, konačno dolazi do nivoa savremene umetnosti.

Od prvog CANDYMANa preko jednog bioskopskog i jednog DTV nastavka do ovog najnovijeg, mogao se napisati esej o odnosu prema slikarstvu unutar ovog serijala. I kod DaCoste je i sam protagonista slikar koji je deo savremene umetničke scene, i sam film je isti takav jer preuzima čitav niz postupaka baš iz moderne umetnosti.

Ipak u korenu svega leži jedna stvar vidljiva još u izvanrednom dokumentarnom filmu HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR a to je da Jordan Peele ima ozbiljnu vezanost za Roseov izvornik. I u novom CANDYMANu se osećaju decenije njegovog razmišljanja o ovom filmu, pa je on između ostalog i film-esej o fenomenu Candymana i načinu na koji on opstaje u savremenim političkim i umetničkim okolnostima.

Roseov film je imao jedan veoma specitičan izraz - režiran je kao horor od prvog do poslednjeg kvadrata, sa neprestanim stvaranjem tenzije ali na nivou izlaganja priče u scenariju bio je atipičan, asimetričan, višeznačan. Nia DaCosta snima CANDYMAN sa sličnim atributima ali isto tako horor je u njemu u drugom planu i povremeno izbija u priči o umetnosti, rasi i džentrifikaciji.

Ovo je film kome ću se svakako još vraćati.

5. THE MITCHELLS VS THE MACHINES, Michael Rianda & Jeff Rowe

Lord i Miller su ponovo producirali briljantan animirani film. THE MITCHELLS VS THE MACHINES nije SPIDERVERSE po svojoj trangresivnosti i preispitivanju forme ali jeste vrhunska verzija zapleta o neumitnom ratu ljudi protiv mašina, u svetu u kom su mašine već duboko zašle u naše živote, intimu i svakodnevicu. Tema nije nova, ali je ovde sveže i maštovito izvedena. Ulogu stripa iz SPIDERVERSEA pruzima kultura DIY videa kojima se bavi kćer iz naslovne porodice. Rianda i Rowe prave raskošan film sa sjajnim formalnim bravurama i spremnošću za uzbudljive digresije, po čemu uspeva da zaliči i na indie igrenjak, iako nije. Drago mi je da se film kao negative pickup od Sonyja pojavio na Netflixu. Ne znam kako bih podneo da je propao u bioskopima kao SPIES IN DISGUISE.

6. BENEDETTA, Paul Verhoeven

Verhoeven je zagazio u devetu deceniju ali i dalje ima vitalnost mladog reditelja oličenu u intenzivnoj potrebi da nam nešto kaže. Ovde se bavi pričom o sestri Benedetti za koju je nesporno da je bila lezbejka ali je ostalo nejasno da li su se tokom njenog boravka u manastiru i starešinstva u njemu desila i neka čuda ili nisu. Verhoeven nije snimio nepogrešivo remek-delo kao što je bio ELLE ali je snimio film sa specifičnim humorom, u stilskom pogledu nekako vanvremenski jer izgleda i savremeno ali i recimo kao POPE JOAN Michaela Andersona, napravljen sa punim uverenjem i željom da se priča prenese gledaocu.

Osim kad se filmskom režijom bavi Martin Scorsese, ona nije oblast u kojoj se s godinama stiče kvalitet. Verhoeven je međutim prilagodio stvari sebi pa sada i on ima plodno rediteljsko treće doba u kom nastaju dragoceni filmovi.

7. ARMY OF THE DEAD, Zack Snyder

U epohi raznih ekranizacija stripova, filmskih priča o igračkama, i uopšte snimanju filmova po svemu sem po originalnim idejama, Zack Snyder je uspeo da se nametne kao autor u bordvelovskom smislu, baveći se baš tim temama. Kada je na kraju u slučaju filma JUSTICE LEAGUE, Snyderova ideja autorstva, prožeta sa percepcijom fanova otišla naprosto predaleko, preselio se na Netflix. ARMY OF THE DEAD je doduše otišao sa njim kao projekat u turnaroundu iz Warner Brothersa, dakle razvijan je kao klasičan bioskopski film, nije autohtoni Netflix ali nije ni negative pickup kao McGjev THE BABYSITTER.

Ono što je ARMY OF THE DEAD pružio je jedan vagnerovski pristup zombie filmu, sa sve referencama na Wagnera u samoj priči. Nisam fan skupih zombie filmova, čak naprotiv, ali ova simfonija koju je Snyder orkestririao čini da napravim izuzetak. Ovakav anarhičan tentpole picture nije mogao nastati u produkciji nekog studija još od slavnih dana BAD BOYS 2. Ne čudi da je i Bay svoj najskoriji autorski projekat izveo baš na ovom servisu.

8. LOCKED DOWN & CHAOS WALKING, Doug Liman

Doug Liman je snimio svoju dozu skupih filmova sa devetocifrenim budžetima, dokazavši da ume da rukovodi preduzećem zvanim tentpole picture. Međutim, kao old money lik sa korenima u indie filmu, uspeo je da ostane atipičan reditelj u savremenom Holivudu, nikada nije sebi dozvolio da se ukopa u franšizama, nastavcima i ponavljanju. Osim ako nije ponavljanje iste životne situacije kao u filmu EDGE OF TOMORROW koji ostaje njegov magnum opus.

U 2021. godini nastupio je sa dva različita filma. LOCKED DOWN je high concept romantična komedija velike pljačke, snimljena za vreme COVID pandemije i okrenuta tom događaju. Taj film u sebi nosi dozu ekscesa, vidljiva ograničenja okolnosti u kojima je nastajao, i samim tim specifičnu indie poetiku koju Liman prepliće sa pitkom žanrovskom idejom.

CHAOS WALKING s druge strane je dugo snimani, i zbog nečega problematični pokušaj da se napravi YA franšiza čiji je osnovni problem u tome što je javnost previše znala o tome kako je nastajao. Da nismo znali koliko je to skup a samim tim i ambiciozan film, onda bismo mnogo bolje prihvatili ovaj svemirski vestern sa harizmatičnim Tomom Hollandom i Daisy Ridley u glavnim ulogama i nekim radikalnim rediteljskim rešenjima koje su pokušale da zarobe nešto što se možda i ne može ekranizovati.

Oba ova projekta bave se ekstremima, priča o njihovom nastanku je deo iskustva koje nas u njima čeka. Međutim, u oba slučaja reč je o jako zanimljivim filmovima kojima priča o nastanku nekada doprinosi a nekada i smeta.

9. A BOY CALLED CHRISTMAS, Gil Kenan

Gil Kenan, kao možda i najdosledniji nastavljač tradicije Amblina, našao se u nezavidnoj situaciji. Nijedan film koji je snimio nije bio dovoljno veliki hit da bi mu omogućio da se bavi onim što mu najbolje ide - a to su skupi filmovi za decu i omladinu, sa elementima fantastike i strave. Srećom, Kenan je dobio priliku van Holivuda, u Evropi i ekranizovao je roman Matta Haiga, u adaptaciji koju potpisuje sa Ol Parkerom. Ovaj film sniman u Češkoj donosi ugođaj starinske filmske bajke koja i potiče iz Evrope, sa hensonovskim osećajem za detalj, izvrsnom mešavinom digitalnih i fizičkih efekata, i rekonstrukcijom imaginarija i strukture knjige na ekranu.

10. LOCO POR ELLA & MAMA O PAPA, Dani de la Orden

Španske romantične komedije se često uzimaju zdravo za gotovo, kao potrošna roba koja nekako pada sa neba, ali reč je o žanru u kom je ova kinematografija uspela da izgradi ne samo visok nivo realizacije već uspeva da formira i svoje autohtone autore. Dani de la Orden se nametnuo kao jedan od njih, i u 2021. godini je nastupio sa dva vrhunska naslova. 

LOCO POR ELLA je svojevrsna parafraza ONE FLEW OVER THE CUCKOO"S NEST i govori o novinaru senzacionalističkog portala koji se ubacuje u duševnu bolnicu kako bi bio blizu pacijentkinje u koju se zaljubio. Ovaj film na jedan veoma interesantan način prikazuje odnos dvoje ljudi koji nikada ne iskoračuje iz ovkira romantične komedije ali je zapravo kompleksan jer u njemu manična depresija igra veoma značajnu ulogu.

MAMA O PAPA je duhovita, nestašna komedija o paru koji se razvodi i istovremeno oboje dobijaju ponude za posao van Španije. Tada roditelji kreću da se nadmeću kako da deca pripadnu onom drugom kako im ne bi ugrožavala ambicije.

Obe komedije vrše inverzije u bitnim segmentima konvencije žanra i guraju ih do same granice, ostavljajući vidljiv autorski pečat pri tome. MAMA O PAPA je rimejk francuskog filma, ali krajnji rezultat je upečatljiviji zbog de la Ordenove lakoće izlaganja likova i beskrajne kolekcije gegova koji izleću u visokom tempu a ne zaustavljaju priču.

STARI - TOP 10 - 2020

 

iznad crte >

TENET, Christopher Nolan

Pozicija "iznad crte" obično je namenjena filmu koji je svojim dometom proširio polje delovanja, uveo nešto novo i nešto dobro u naše gledalačko iskustvo.

TENET nije taj film, ali SPIES IN DISGUISE jeste. Po pravilima ove liste, na nju već godinama ulaze filmovi koji su svoju premijeru doživeli u godini iza nas. I tu se vrlo često dešavaju razni svesni previdi, recimo na listu nekada ne uđe najbolji pogledan film iz te godine, ako joj ne pripada, ili film koji je imao festivalsku rpemijeru ranije a tek u njoj postao dostupan za gledaoce.

TENET Christophera Nolana je film o tome kako je vreme, hm, teško je shvatiti kakvo. Ali svakako manje jasno nego što smo mislili. Pa onda samim tim, možemo da stavimo TENET na ovo mesto i ne prekršimo pravila liste, a da malo progovorimo i o najboljem filmu koji sam gledao u 2020. a to je SPIES IN DISGUISE koji je doživeo premijeru 2019.

SPIES IN DIGUISE Nicka Bruna i Troya Quane je briljantna parodija i dekonstrukcija filmova o James Bondu i rekao bih jedan od onih iz plejade naslova koji poslednjih godina pokušavaju da dozovu zvanični serijal pameti. Bilo da su u pitanju U.N.C.L.E. ili KINGSMAN ili INCEPTION odnosno sada SPIES IN DISGUISE, ti naslovi su nudili bolje razumevanje Bonda od svakog filma u kom igra Daniel Craig, a naročito od poslednja dva.

SPIES IN DISGUISE je namenjen deci i ima outlandish premisu kakvu bih lako mogao da zamislim u nekom 60s Bond-spoofu. Supeagent krojen po Bondu i mladi nerdy naučnik, koji kad poraste želi da bude Q, daju se u bekstvo i ulaze u obračun sa negativcem koji želi da uništi celu američku obaveštajnu zajednicu.

Da, naravno, umalo da zaboravim, posle prvog čina, glavni junak popije neku špeciju od koje se pretvori u goluba. I zahvaljujući tome shvati kako su mu sve nasilne metode kojima se vodio zapravo ne samo bile udaljavanje od tajnovitosti i suptilnosti špijunskog posla već i da su mnoge ljude unesrećile i učinile ih gorim i opasnijim nego što su bili.

U tom smislu, SPIES IN DISGUISE dekonstruiše mnoge ključne aspekte Bond-franšize, od nesputanog razaranja i fetišističkih gadgeta koji seju smrt, preko maskuliniteta i konzumerizma koji prati junaka, pa sve do same kontraproduktivnosti takvih špijunskih operacija.

Generalna transhumanistička dimenzija ove priče je uostalom vrlo jaka, i pokazuje da je to možda jedan od onih najosetljivijih aspekata Bonda gde se otvara pitanje šta ako ne bude muškarac i belac. A ovde se razrađuje ideja šta ako u nekom trenutku više nije ni čovek.

Voleo bih ipak da su ga pogledali i neki odrasli, recimo oni zaduženi za nove Bond-filmove.

U TENETu pak Nolan ponovo posle INCEPTIONa ističe svoju kandidaturu za taj posao.

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Potcenjen deo tradicije špijunskog filma, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj motiv izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti. Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju na blagajnama. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuđeno publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

top 10 >

1. EMBATTLED, Nick Sarkisov

Nikolaj Sarkisov je neverovatno dobro čuvana tajna postsovjetskog filma, Gruzin koji se kretao po marginama ruske produkcije bez zapaženih rezultata i onda eksplodirao u svom američkom debiju, i to sa filmom koji je možda najameričkiji po svojoj temi i rukopisu. Prošlo je više od dve decenije od kada je Dave McKenna zadužio moju generaciju scenarijem za kultni film AMERICAN HISTORY X i posle godina lutanja, navodnih neslaganja sa kolegama koje su ga etiketirale kao teškog za saradnju, vratio se u Heartland, sa jednom muškom pričom o porodici MMA šampiona koja je otuđena od njega ali opet sudbinski vezana u jedan ciklus ljubavi koja se smenjuje sa nasiljem, i nasleđem koje vreba u raznim formama. Sarkisov je snimio film bez lošeg mesta u glumačkoj podeli i sa Stephenom Dorffom koji iznova potvrđuje kolika harizma čeka da bude upregnuta u nešto što ima smisla. EMBATTLED je sve ono što je O'Connorov WARRIOR hteo da bude, i mnogo više od toga.

 
2. THE BABYSITTER: KILLER QUEEN, McG

Prvi THE BABYSITTER koji je po Duffieldovom scenariju snimio McG zauzeo je osmo mesto godišnje liste Starog Kadra pre tri godine. Nastavak je sada na drugom mestu. Da li je to znak da je godina bila slaba ili da je nastavak toliko superiorniji?

Svaki odgovor na to pitanje je jeftin, a razlozi za ovaj skok se nalaze u nečemu drugom. Naime, THE BABYSITTER je bio Netflixov negative pick up filma koji je snimao New Line za klasičnu bioskopsku distribuciju. To je film koji je završio na streamingu ali je inicijalno pravljen za klasičnu distribuciju u bioskopima i potom na kućnim formatima te je poštovao određene zakonitosti i ograničenja. Drugi deo je pravljen za Netflix i u njemu je McG zaista mogao da se autorski opusti i napravi jedan visokoestetizovan film koji po mnogo čemu odstupa od bezobrazne ali ipak kontrolisane dekonstrukcije slashera iz prvog filma, i ode korak dalje u specifično audiovizuelno iskustvo koje ispituje jedno od ključnih pitanja savremene kinematografije a to je pojam sequela.

I teško je pobrojati do kojih je zaključaka došao ali za početak pokazao je da sequel čak i kada ponavlja uspešne elemente prvog filma može biti nešto potpuno drugačije. Naročito, ako se pravi za Netflix.

3. SPONTANEOUS, Brian Duffield

Brian Duffield je veteran Black Lista na kojoj se holivudski poslenici izjašnjavaju o najboljim nesnimljenim scenarijima, i već godinama dobija priliku da mu se ponešto realizuje ali ili izmiču njegovi kanonski radovi ili se pojavljuju bitno izmenjeni. Kada se poduhvatio ekraniizacije romana Aarona Starmera, Duffield je uzeo stvari u svoje ruke i odlučio je i da piše i da režira. U senci mnogih većih produkcija, na vetrometini između indie filma i nekog sporednog projekta velikog studija, snimio je raskošan debi, ostvarenje o mnogo čemu koje se žanrovski može odrediti kao cronenbergovski ljubavni film o odrastanju. Namenjen mladima. SPONTANEOUS izmiče žanrovskoj klasifikaciji i teško ga je zamisliti u bilo kom kalupu koji nameću studiji u današnje vreme. Međutim, pandemija Covid-19 je povećala značaj streaminga, i pojačala je odjek priče o nečemu što u sebi ima elemente enigmatične zaraze. Na taj način je i SPONTANEOUS dobio pažnju koju zaslužuje.

4. THE HUNT, Craig Zobel

THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je pretprošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polarizujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda prošlog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske produkcije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo jače udarila.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu. Ne znam koliko su autori zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali mene je obradovalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

Dobili smo višelojan film, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

5. PROJECT POWER, Schulman & Joost

Zatvaranje bioskopa dovelo je do povlačenja velikog dela najambicioznijih blokbastera sa rasporeda. Uprkos tome što je godina krenula veoma dobro sa DCEU filmom BIRDS OF PREY a završila se katastrofalno sa WONDER WOMAN 1984 iz iste kuće, publika je bila pošteđena strip ekranizacija i superheroja. Tom temom se međutim na svoj način pozabavio Netflix na nekoliko načina. Pogrešan je bio onaj u formi ekranizacije Millarovog IPa OLD GUARD ali je zato PROJECT POWER bio onaj pravi. Schulman i Joost su snimili stripovski film o superherojima koji nije baziran na stripu i koji ove priče dovodi u pravi kontekst. Ovo nije niskobudžetni film, ali svakako ne prilazi temi superherojstva u A+ produkcionom formatu, već jednom racionalnijem, street-level maniru, sa spontanim i ubedljivim Woke intervencijama, sa ulicama Nju Orleansa koje funkcionišu kao lik za sebe i konačno sa odličnom glumačkom podelom koju predvode Jamie Foxx i Joseph Gordon-Levitt. PROJECT POWER je daleko od savršenog filma, baš onakav kako strip ekranizacija i treba da izgleda.

6. SHADOW IN THE CLOUD, Roseanne Liang

Max Landis zbog svojih nepočinstava prolazi kroz poništenje u Holivudu, i proživljava i jednu sasvim nezasluženu negaciju kao umetnik, delom zbog tih događaja a verovatno i zbog eksponiranja na socijalnim mrežama. Te dve stvari se sada hrane jedna drugom, a morali bismo da ih ipak razdvojimo. Svaki novi realizovan Landisov scenario je vredan pažnje, a SHADOW IN THE CLOUD je naročito zanimljiv jer stoji kao jedan mali, nestašni, žanrovski film nove generacije.

Max Landis je pisac za gledaoce koji su odavno "prezupčili" i koje zanima krtina. Uprkos tome što se on veoma dobro snalazi i u mejnstrim formama, sposoban je da pravi velike prodore upravo o oblasti pikantnijih žanropvskih sadržaja, namenjenim onima koje zanima "krtina" i koji nemaju previše živaca za neke klasične rasporede intervala i akcenata po akademskim pravilima.

SHADOW IN THE CLOUD je munjevit akcioni horor smešten u Drugi svetski rat, u trup jednog savezničkog bombardera kojeg spolja napadaju Japanci a gremlin iznutra. U filmu se susreću priče iz AMAZING STORIES i TWILIGHT ZONE, Looney Tunes crtać za upozoravanje savezničkih pilota ali i Tex Avery kao inspiracija za postupak, Joe Dante i George Miller, pa i rani Peter Jackson.

Ovo je žanrovski film pravljen za sladokusce, i posle OVERLORDa Juliusa Averyja i JJ Abramsa povratak horora o Drugom svetskom ratu u ruke sirotinje.

7. EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA, David Dobkin

Nisam preveliki poštovalac komedija u kojima se Will Ferrell bavi parodiranjem pojedinih profesija ili sportova, ali EUROVISION je film koji uspeva da zarobi jedan čitav niz istinskih kontradikcija koje čine ovo takmičenje toliko važnim i privlačnim već decenijama. Brojni filmovi iz raznih zemalja su u većoj ili manjoj meri obrađivali temu Evrovizije i svi oni su snimani u državama koje učestvuju u takmičenju. Paradoksalno, najbolji i najtemeljniji film o tome snimili su Amerikanci, i to u pokušaju da se podsmevaju toj tradiciji. Srećom, ovde je Ferrellov princip da kroz pučku komediju dekonstruiše ozbiljne teme uzeo da se bavi fenomenom koji je samo formalno neozbiljan, i uspeo je da u njega pronikne. Međutim, ako je Ferrell ovde uradio ozbiljan posao iza kamere, pred njom srce filma je Rachel McAdams koja je učinila da cela ova bizarna zamisao dobije dušu i zaista zaživi.

8. SYLVIE'S LOVE, Eugene Ashe

SYLVIE'S LOVE je melodrama smeštena u period od 1957. do 1963. godine sa Tessom Thompson u glavnoj ulozi. Ipak, pored jedne od najmagnetičnijih glumica svoje generacije u glavnoj ulozi, ovaj film ima još tri specifična aduta. Prvo reč je o zaista klasičnom ljubavnom filmu, formi melodrame koja je gotovo isterana iz bioskopa u prestige pictures a tamo se onda obično mora dodati još nešto. Ovde tog nekog dodatka suštinski nema ali ga itekako ima u pogledu forme. Za početak, ovo je film koji je smešten u epohu kada su afroamerički likovi imali određeni protagonizam u američkom filmu ali nikako u ovako čistom ljubavnom filmu koji je bio rezervisan za bele likove i glumce. Naravno da neka kompleksna pitanja rasnih odnosa u ovom filmu nisu sasvim zaobiđena, ali ona su mnogo manje prisutna nego što bi recimo bila u ostvarenju iz epohe u koju je smešten i kada se crni lik "morao opravdati" nekakvim činom emancipacije i angažmana. Drugi element filma je još osetljiviji za krajnji utisak a to je rekonstrukcija Technicolor izgleda raskošnih melodrama iz tog perioda koja je lako mogla skliznuti u parodiju ali srećom nije. zato, SYLVIE'S LOVE stoji kao jedan veoma fini izuzetak u kom se iznova slave fundamentalni kvaliteti holivudskog filmmejkinga, lepi ljudi i lepi kadrovi.

9. LOVE AND MONSTERS, Michael Matthews

MONSTER PROBLEMS Briana Duffielda je bio ambiciozan i briljantan scenario koji je godinama bio pri vrhu raznih lista nesnimljenih predložaka. Da bi došao na ekran, morao je doživeti neke korekcije, i one su ga bez ikakve sumnje prilično mejnstrimizovale. Međutim, i dalje je ovo ostao jedan veoma neobičan film koji se obraća Young Adult publici, i govori o svetu koji su pregazili monstrumi i gotovo iskorenili čovečanstvo. Duffieldov scenario obiluje ironijom i zanimljivim odnosima, a Matthews veoma snalažljivo na limitiranom budžetu stvara utisak apokalipse koju je teško opisati rečima.
 
10. SONGBIRD, Adam Mason

Ako postoji nešto zanimljivije od rediteljskog opusa Michaela Baya, to je njegov producentski rad. Čovek koji je proteklih godina samo ovu listu zadužio takvim draguljima kao što su A QUIET PLACE Johna Krasinskog i PROJECT ALMANAC Deana Israelitea, a da ne govorimo o serijalu THE PURGE koji se ovde nije vrhunski kotirao ali je kroz godine napredovao, onda ne treba da čudi da je baš on snimio prvi covidsploitation triler. Po reputaciji reditelj i scenarista deluju kao da ih je Bay pokupio dok su se grejali pored nekog upaljenog kontejnera, ali su u njegovoj produkciji uspeli da naprave svoje najznačajnije delo, jedan mali, napet, klaustrofiobičan triler koji se koristi raznim tehnikama i nevaljalo koristi tenziju generisanu Covidom. Prava je poslastica što je film izašao dok pandemija još traje, ali je i šteta što nismo mogli da ga vidimo u punom bioskopu.


ex-YU >

1. SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU, Mladen Đorđević

U ovom filmu Đorđević se bavi klasičnim gastarbajterima koji su otišli u Austriju trbuhom za kruhom i uprkos tome što su tamo našli ono što su hteli, nisu našli ono što su želeli. Kako jedan od njih u uvodu filma kaže, Austrija je želela radnike a dobila je ljude. Izveden je u hibridnoj formi gde su autentični ljudi snimani u dužem periodu, delom rekonstruišići neke od svojih životnih situacija, ali sama tehnika realizacije ovog filma nije ni važna, pošto je iskustvo gledanja u ravni najboljeg igranog filma snimljenog u savršeno kontrolisanim uslovima, sa vrhunskim glumcima. Rezultat je film koji je pitak, zanimljiv i što je najvažnije atraktivan na način koji je umnogome atipičan za ostvarenja u kojima se pojavljuju autentične ličnosti. U tom smislu, iako naš film ima izuzetno značajne preteče u ovoj formi kao što je pre svih veliki klasik Želimir Žilnik, Đorđević pravi nešto potpuno novo i sasvim drugačije, što je izuzetno teško kada se nad tebe nadvijaju senke takvih impozantnih preteča.

Ova tema je naravno aktuelnija nego ikad. Koliko pre par sedmica Nemci su doneli zakon koji će dodatno olakšati doseljavanje stručnjaka, a statistike o iseljavanju iz bivše SFRJ - naročito put Nemačke - izražavaju se u stotinama hiljada. SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU je priča o životnoj ničijoj zemlji na koju ti ljudi dolaze.

BOTOVI - SCENARIO

Postoje neki scenariji koji svojom složenošću i sadržajem prosto prevazilaze mogućnosti za realizaciju. Uprkos tome što se kao profesionalni pisac trudim da pišem scenarije koji mogu da se realizuju jer na kraju krajeva scenario nije ništa drugo do repromaterijal za nastanak filma i nema mnogo smisla ako nekada ne bude ekranizovan, ponekad se desi da se vrlo brzo ispostavi kako neki tekst naprosto nema mnogo šansi da se nađe na ekranu.

Jedan od njih je i scenario za celovečernji igrani film BOTOVI. Inspirisan najpre serijom Disneyevih animiranih filmova WRECK IT RALPH koji se bave pokušajem da se naratizuju elementi kompjuterskih igara i interneta i da im se da neka vrsta personalnosti, da se od dela softvera pretvore u ličnosti, a potom i zaintrigiran jednim filmom koji još nije izašao a to je FREE GUY čija je premijera odložena zbog pandemije COVID-19, odlučio sam da napravim priču o ratovima na socijalnim mrežama koje za političke interese vode ljudi sakriveni iza lažnih identiteta tzv. botovi.

Istovremeno želeo sam da se pozabavim temom identiteta kroz stereotipe koji se kreiraju prilikom nastanka tih lažnih naloga i činjenicom da i ti stereotipi imaju svoju konzistentnost i da oni neumitno imaju vlastite zakonitosti koje njihovi "kontrolori" krše onda kada njihovi nalogodavci imaju neke druge potrebe.

Žanrovski, ovaj film bih definisao kao avanturističku bajku, sa elementima naučne fantastike i zdravom dozom nečaga što od milja zovem "srpski treš". Želeo sam da to bude nekakav film koji bi se dopao ljubiteljima autora kao što su Srđan Dragojević ili Terry Gilliam, i u tom smislu ga vidim kao izuzetak u svom dosadašnjem radu.

Ako je već teško da u ovom trenutku vidimo ovaj film, onda barem možemo da čitamo kako je zamišljen. Nadam se da će vam ovo biti zanimljivo.


BOTOVI

STARI - TOP 10 - 2019

iznad crte >

US, Jordan Peele & PARASITE, Bong Joon-ho

Bong Joon-ho je mahom “iznad crte” na mojim listama najboljih filmova godine jer njegov je zadatak da proširuje okvira onoga što smo mislili da film može da nam pruži. Ove godine međutim, on to mesto deli sa filmom US iz više razloga, počev od toga što je i to film posle kog se zamisliš “gde smo mi a gde su oni”, delo rafiniranog autorskog rukopisa, vrlo hrabro i interesantno u svom istraživanju žanra kojim velemajstorski vlada, a završno sa tim da su oba filma svojevrsni izdanci PODZEMLJA koje su pre ravno četvrt veka na svet doneli Emir Kusturica i Dušan Kovačević. 

U oba filma gledamo društvenu kritiku fokusiranu na dugotrajne procese fokusiranu na one koji obitavaju na površini i one koji se nalaze u podrumu. U oba slučaja jaz među njima je nepremostiv, u oba slučaja stvoren je sistemski, i u oba slučaja vodi do fatalnog ishoda. Kod Kusturice taj jaz je proisticao iz ideologije održavane dezinformacijama, kod Peelea usled ezoteričnog vladinog eksperimenta, kod Bonga usled odnosa gazde i sluge. Međutim, svaki od ovih filmova nagoveštava apokaliptičan kraj, PODZEMLJE bukvalno cepanje zemlje, US masovno ulično nasilje i kolaps društva, PARASITE događaj posle kog si nijedan učesnik neće oporaviti.

Za razliku od Bonga, Peele je prvo stekao nagrade pa tek onda moje poštovanje, ali ono što je pokazao u USs bilo je toliko snažno da je dospeo do ovog zaista laskavog mesta iznad crte koje je do sada bilo rezervisano za velemajstore.

JOKER, Todd Phillips

Sve ono što je trebalo da postigne FIGHT CLUB postigao je JOKER. Ovo je subverzivni film koji je iskoristio diktaturu strip ekranizacije protiv nje same. Stavivši samo etiketu DC Comicsa na špicu, i time stekavši pravo da slobodno pozajmljuje iz popularne kulture, ovaj film nam govori da nam je danas bitno da se vratimo ranom Scorseseu, da je i on nekakva kulturna baština. KING OF COMEDY i TAXI DRIVER su u ovom filmu podjednako prisutni kao i detalji iz DC mitologije, film se u dovoljnoj meri nalazi na ničijoj zemlji između realnosti i fantazije da nudi više čitanja, pa i ono krajnje - da li je uopšte reč o strip ekranizaciji.

Todd Philips je već godinama veliki američki reditelj, samo se bavio formama u kojima se to teže prepoznaje. Posle JOKERa više nema dilema. Ujedinio je sve titule koje je mogao, i venecijansku nagradu i ogroman uspeh na blagajnama. Ali, što je najvažnije uspeo je da ponovo snimi film koji je zaista pokrenuo ljude iz svih slojeva i razbio današnju striktnu podelu u kojoj se filmovi prave za svaku ciljnu grupu, umesto za svakog čoveka.

top 10 >

1. YESTERDAY, Danny Boyle

Kao i svi najveći rokenrol filmovi i YESTERDAY nudi puno prostora za polemiku, i u pogledu svoje estetske zaokruženosti i u pogledu onoga što ima da kaže o rokenrolu. Međutim, za povratak rokenrola u bioskop, kao i za njegov najozbiljniji dolazak u vreme Richarda Lestera bili su neophodni Beatlesi. YESTERDAY govori o svetu u kome se Beatlesi nikada nisu desili i neuspešnom kantautoru koji ih se jedini seća, te odlučuje da izgrdi karijeru čuvajući sećanje na njih i praveći njihove pesme. Ova premisa nudi ogromne mogućnosti, praktično beskrajne, a Curtis i Boyle su morali da se opredele za neke. I nisu pogrešili, premda su nam svima probudili maštu i učinili da poželimo i neki drugačiji film na ovu temu.

2 METRI SHESH VA NIM, Saeed Roustayi

Iranski cenzori očigledno ne rade dobro svoj posao ako je Saeed Roustayi mogao da dobije priliku da ovoliko puta pogleda filmove Michaela Manna i Jacquesa Audiarda i snimi vrhunski film o narko dilerima, istovremeno uzbudljiv krimić ali i oštru kritiku mnogo širih društvenih problema od same trgovine drogom. Njegov svet je svež, i kad je reč o zapadnoj publici potpuno nepotrošen, iako smo neke nagoveštaje svega ovoga imali u izuzetnom prošlogodišnjen filmu MAGHZHAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH, međutim nije snaga Roustayijevog rukopisa samo u novom ambijentu već i u reinvenciji postojećih žanrovskih konvencija. Proteklih nekoliko godina se nešto zanimljivo dešava u iranskom filmu, uticaj zapadnih kinematografija je opipljiv i konstruktivan. Stoga, bez zadrške METRI SHESH VA NIM stoji kao najbolji krimić koji mi je pao šaka u 2019.

3. THE HIGHWAYMEN, John Lee Hancock

THE HIGHWAYMEN je film starog kova o ljudima starog kova koji su upravo u jednom filmu koji je najavio nove događaje pre pedesetak godina postali nepopularni. BONNIE & CLYDE Arthura Penna započeo je epohu Novog Holivuda a John Lee Hancock je snimio film o dvojici Teksaških rendžera, ljudi koje je vreme pregazilo a pozvani su da ih nađu i nemilosrdno likvidiraju. Kevin Costner i Woody Harrelson su briljantni u glavnim ulogama progonitelja iz vremena Divljeg Zapada koji treba da lociraju razbojnike novog vremena koji sjajno umeju da se koriste medijima, automobilima i svim tim novotarijama koje nisu imali odmetnici koje je ispod reke Rio Grande čekao spas. Velika je šteta što ovakav film nismo gledali u bioskopima, ali isto tako da su bioskopi kriterijum, danas nikada ne bi bio ni snimljen na ovakav način. John Lee Hancock ga je pravio klasicistički, za sva vremena, i čini se da su svi članovi ekipe to dobro razumeli.

4. ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD, Quentin Tarantino

Deveti film Quentina Tarantina u principu sublimira sve ono čime se do sada bavio odlaskom iza scene. Ako se do sada njegov rad hranio filmovima, sada kreće da se hrani samim filmadžijama.

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je meditacija o besmrtnosti koju može pružiti samo film, bilo time što njegovi protagonisti ostaju da žive zauvek, bilo tako što može da životnu istoriju napiše na drugi način.

Ovo je istovremeno i film o Velikom kreatvnom prasku iz kog je proizašao i sam Tarantino kada su se sudarili stari studio-sistem i autori Novog Holivuda koji su došli i izmenili pravila. U određenom smislu, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je po autorskom pečatu delo koje podseća na radove mladih novoholivudskih autora, mada sam po sebi u okvirima kinematografije nije svež, ali u produkcionim okvirima koji po budžetu i veličini angažovanih zvezda evocira uspomenu na slavne dane Holivuda.

Novi Holivud je doneo između ostalih stvari i A-budžete u suštinski B-filmove kroz JAWS i STAR WARS. Na neki način, Tarantino ovde okuplja A-ekipu i A-budžet na priči kakva bi baš u starom Holivudu iz vremena studio-sistema bila snimljena.

U fazi kada više nema obzira ni prema publici ni prema komercijalnim formatima, Tarantino je snimio film koji ga predstavlja u najboljem svetlu.

5. THE LEGO MOVIE 2: THE SECOND PART, Mike Mitchell

Posle snimanja remek-dela SKY HIGH, Mike Mitchell je malo lutao ali su ga se onda setili Lord i Miller za snimanje drugog dela LEGO MOVIEa. Franšiza bioskopskih Lego animacija koje radi Warner Animation Group iz godine u godinu impresionira, počev od THE LEGO BATMAN MOVIEja koji se bez problema izdovjio kao jedan od najzanimljivijih i najpromišljenijih DC naslova, a rekao bih i superherojskih adaptacija uopšte. U godini kada je kinematografija postala Woke, Mike Mitchell dobija zadatak da napravi Lego film o bratu i sestri. Ideja filma je ista kao i u prvom, u preplitanju realnosti i igre sa kockicama, ali je psihološka dinamika delikatnija i složenija je se ovog puta igraju stariji brat i mlađa sestra. Nisam veliki ekspert za to kako će se rešiti diskriminacija žena na filmu ali u 2019. godini ovaj film je najviše uradio na emancipaciji ženskog pogleda na svet.

6. LITTLE MONSTERS, Abe Forsythe

Zombi-komedija je u proteklih tridesetak godina postala jedna od obaveznih figura za mlade reditelje koji žele da se iz manjih kinematografija plasiraju u Holivud. Samim tim ovaj format se poprilično potrošio i sve je ređe naći dobru zombi komediju čak i među onim koje su uspešne. Abe Forsythe je međutim snimio film koji je uspeo da unese izuzetnu svežinu, nesputani humor i toplinu. Lupita Nyongo u ovom filmu pokazuje da je izuzetno nadarena komičarka a Alecander England da je sposoban da odmeni Chrisa Hemswortha u filmovima koji više ne mogu da priušte. 

7. RIM OF THE WORLD, McG

Od THE BABYSITTERa, McG kao da je na kauču kod psihijatra koji mu je preporučio da snimi sve fantazije o filmovima iz detinjstva. Ili je na neki način, McG postao psihijatar i pozajmljuje ideje svog klijenta. Za razliku od THE BABYSITTER, u RIM OF THE WORLD, McG nema high concept u kom pravi inverziju nekog poznatog koncepta, tipa bejbisiterka kao punktum slasher horora koja više nije žrtva već je ubica. Ne, naprotiv. Ovog puta on pravi film u kom ono što vidiš, to i dobijaš - klinci su ostali sami tokom invazije vanzemaljaca i sada moraju da se snađu a onda se ispostavi da moraju da spasu i planetu. McG sve ovo režira visceralno, sa dosta smisla za humor ali i sa dosta smisla za napetu SF akciju. Klince juri nezgodan vanzemaljski stvor predatorske provenijencije. Svet je napušten i pretvoren je u opasno igralište. Amblinovski likovi susreću jednu dozu brutalnosti koju nisu doživeli kod Spielberga. Ovaj film je tu jer delim McGjevu dijagnozu, a ako vam se dopao THE BABYSITTER znaćete li sami, patite li i vi od istog problema.

8. READY OR NOT, Radio Silence & PLUS ONE, Jeff Chen & Andrew Rhymer

Komedije o vezama i braku dobile su dva izuzetno uspela predstavnika ove godine. READY OR NOT je horor komedija o čudnoj porodici koja ima specifičan ritual inicijacije sa svakom mladom i zetovima koje potomci dovedu, a PLUS ONE je retko uspešan high concept o dvoje drugova koji se upare u sezoni svadbi i vremenom se zaljube. 

Samara Weaving popunjava onaj anarhični žanrovski repertoar koji je načela a onda mapustila Margot Robbie kada je odlučila da preće u svet prestige picturesa i u njemu pravi krupne korake. U READY OR NOT ona je već leading lady i ima dovoljno energije da bude okosnica filma okružena odličnom glumačkom podrškom.

PLUS ONE s druge strane je spoj indie estetike i richardcurtisovske komedije koja ne beži od toga da bude smešna, i definiše Jacka Quaida kao zanimljivog leading mana koji se pritom potpuno razlikuje od poznatog oca, i savršeno snalazi u žanru kojim mu je vladala majka.

9. DOLEMITE IS MY NAME, Craig Brewer

Eddie Murphy je snimio istinitu priču u maniru BOWFINGERa o čoveku koji je svojim radom između ostalog pomogao uspon VHS scene. Stoga ne čudi da je Netflix koji je krenuo iz epohe VHSa imao razumevanja da podrži ovu priču o čoveku čija je želja za uspehom učinila da prekrši sve industrijske standarde i na kraju uspe. Rudy Ray Moore je bio čovek koji je od svih neophodnih atributa za zvezdu imao samo bezgraničnu volju a pustolovina nastanka njegovog prvog filma stoga i izgleda kao povod da se Eddie Murphy nauživa u glavnoj ulozi. Ipak, na kraju dana, koliko god da je neki filmski projekat ekscentirčan, na kraju dana sve filmadžije imaju iste probleme i nesigurnosti. Tek poneki dobiju priliku da ih zaigra Eddie Murphy zato što su zaista bili spremni da odu predaleko.

10. POKEMON DETECTIVE PIKACHU, Rob Letterman & CHILD’S PLAY,  Lars Klevberg

Holivud jeste u fazi ekranizacija vanfilmskih IPjeva, stripova, kompjuterskih igara i prospekata sa predlozima za nemaštovitu decu kako da se igraju sa pojedinim igračkama, ali to sve ne znači da upravo u ovim okolnostima ne svedočimo kreativnosti koja je maltene bez premca.

Rob Letterman i Lars Klevberg su u određenom smislu fascinirali gledaoce količinom smisla za humor, dara za pripovedanje i osećaja za lepo, koji su uložili u nešto što je potpuno besmisleno. ALITA u Rodriguezovoj režiji je bila dobra ali je Lettermanov PIKACHU ipak ključna holivudska ekranizacija japanskog IPa ove godine. U ovom filmu on konstituiše jedan izmišljeni svet i ne beži od dekadencije same zamisli koliko je suludo da ljudi žive zajedno sa Pokemonima, i u maniru ROGER RABBITa istražuju zločin koji je vezan za ukrštanje te dve grupacije. Ryan Reynolds glasom a Justice Smith i Kathryn Newton šarmom i hemijom među likovima daju ljudski lik ovoj artificijelnoj zamisli i dovode nas do spektakularnog razrešenja.

Klevberg je s druge strane radio rimejk poznatog horora iz osamdesetih koji je vremenom degenerisao u komediju jer je u njoj jedino mogao da nađe smisao. Dopunivši mitologiju Mancinijevog originala nekim detaljima koji upadljivo liče na danski animirani film TERNET NINJA, Klevberg je ne samo apdejtovao izvornik već mu je dao dozu smisla koju ovaj uz najbolju volju nije imao. Sa odličnim klincem u glavnoj ulozi, Aubrey Plazom raspoloženom za zezanje u ulozi majke i Brian Tyree Henryjem kao komšijom policajcem, dobili smo jedno od najprijatnijih iznenađenja ove sezone.

ex-YU >

1. MOJ JUTARNJI SMEH, Marko Đorđević

Najprijatnije iznenađenje godine. Ova komedija vrlo tvrdog indie rukopisa uspela je da se pozabavi ključnim problemom života na našim prostorima - a to je mentalni invaliditet generacije koja danas ima trideset i neku godinu i nikada se nije našla u poziciji da brine o sebi, a nekmoli o nekom drugom, i zato je sada potpuni škart. Slično TONI ERDMANNu od pre neku godinu, ovaj film bi se lako mogao zamisliti u potpuno drugačijem aranžmanu, čak i u formi holivudskog rimejka, što ne znači da ne donosi sjajne uloge Filipa Đurića i Ivane Vuković koji posle njega zaista mogu da se smatraju za zvezde.

2. REALNA PRIČA, Gordan Kičić

Ceo život slušamo o tome kako srpskoj kinematografiji nedostaje jedna ozbiljna građanska priča sa temom iz svakodnevice koja će biti šarmantno obrađena. Tu žeđ je konačno utolio Gordan Kičić u svom debitantskom filmu REALNA PRIČA. Sa puno humora, topline i scenarističkih bravura koje su neprimetne kao formalni zahvat ali se osećaju na nivou celine, izgradio je upravo to što želimo već decenijama.

3. ŠAVOVI, Miroslav Terzić

Priča o trgovini bebama, njihovim krađama, nestancima i ponovnom pojavljivanju kod osoba koje im nisu roditelji, pune stupce naše senzacionalističke štampe, raspaljuju maštu teoretičara zavere ali zbog svoje arhetipske snage koja je prisutna kao motiv zamene na rođenju još od antičkih drama, uspeva da zaintrigira i one koji nisu tipična ciljna grupa za takve medijske spekulacije. Film Miroslava Terzića nudi vrlo skrupulozno viđenje ove priče, dato u jednom metodičnom preciznom rediteljskom postupku sa glumcima koji su u potpunosti potčinjeni celini. ŠAVOVI su pravi primer kako umetnost može blagotvorno i terapijski delovati na društvene pojave koje su se otele kontroli.

4. DOPUNSKA NASTAVA, Ivan-Goran Vitez

Vitez u trećem celovečernjem ostvarenju pokazuje svoj puni talenat. Dok su prva dva filma bila bazirana na konceptu, sa realizacijom koja je varirala u pogledu dometa, ovde on ima odličan balans temeljne zamisli i egzekucije. DOPUNSKA NASTAVA je crnohumorni triler koji iz jedne male priče o razljućenom razvedenom ocu koji otima razred kćeri koja mu je oduzeta postaje jedno ozbiljno seciranje društva. U školi smo učili o tome kako je najbolje pričati “veliku priču” kroz “malu priču”, i Vitez nudi školski primer toga. Činjenica da u pulskom dvoboju DIJANE BUDISAVLJEVIĆ i GENERALa, Viteozv film kao uostalom ni Jelčićev ništa nisu dobili, pokazuje da kod nas postoje problemi u razumevanju toga šta je dobar film.

5, IVANA CEA GROaZNICA, Ivana Mladenović

I po estetici i po miljeu u kom je rediteljka stasala IVANA CEA GROAZNICA se može smatrati rumunskim filmom ali je ovo i srpska koprodukcija i smešten je u Kladovu i u dovoljnoj meri je ovo srpski film da se može uvrstiti u jugoslovensku ponudu. Ovo je komunikacija srpskog filma sa specifičnim dokumentarnim postupcima rumunskog filma urađena iz prve ruke, pa se može reći i da je reč o najboljem susretu te estetike sa našom kinematografijom do sada. Slično filmu MOJ JUTARNJI SMEH i IVANA CEA GROAZNICA donosi humor u naš art house kakav nismo sretali još od vremena kada su se Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara bavili Crnim talasom.