STARI - TOP10 - 2023

iznad crte >

THE CONTINENTAL, Albert Hughes (+ Charlotte Brandstrom)

Ne volim da mešam televiziju i film jer između njih vidim sve veće razlike kako se naizgled približavaju i kako televizija sve više formira svoju autohtonu estetiku. Pa ipak, ako ljubitelji i poznavaoci Larsa Von Triera mogu da stavljaju RIGET, onda svakako i ja sebi mogu da dozvolim jednu takvu ekstravaganciju.

Nisam preveliki fan serijala JOHN WICK. Tek mi je u trećem filmu balans akcije i nažalost naivne stripovske parafraze Mel Gibsonovog filma PAYBACK postao prihvatljiv, i to pre svega zahvaljujući zaista nesvakidašnje izvedenim akcionim scenama.

Ipak, ne mogu više o Johnu Wicku da kažem išta loše jer da njega nema ne bismo dobili seriju THE CONTINENTAL.

Smeštena je u Njujork 1977. i oslanja se na atmosferu tog grada, na njegovu sliku koju smo stekli u Blaxploitiation filmu tog vremena, uličnom krimiću, pandurskim serijama, muzici tih dana i generalno svim drugim popkulturnim uspomenama koje su tada izgrađene.

Sam Albert Hughes za THE CONTINENTAL kaže da je disco noir jer disco podrazumeva inkluzivnost tog perioda kojoj se relativno brzo stalo na put, a u ovom konkretnom slučaju protiv moćnog negativca ustaje jedna rasno, politički i interesno izmešana ekipa dočim je on prikazan kao The Man koji svemoćno vodi podzemlje a i neke legalne tokove, baš kao u Blaxploitiationu iz tog vremena ali i u klasičnim krimićima.

Činjenica da Mel Gibson igra tog negativca, čoveka koji je pre Winstona vodio hotel daje poseban metafilmski aspekt, pre svega zato što je PAYBACK bio ekranizacija istog romana kao POINT BLANK, smešten je u jedno stripovski stilizovano vreme, blago arhaiziranu sadašnjost, a hijerarhija kriminalne imperije protiv koje je ustao pojedinac dana je kroz stratifikaciju jedne zgrade. Dolaskom u šerifovske godine, Mel Gibson od heroja koji je došao samo po ono što mu pripada pa makar to srušilo celu imperiju, postaje onaj koji vodi tu imperiju. Međutim, motivacija protagonista nije ista. Svakako i njih vodi osveta, ali ono žele da uzmu nije nešto što je „njihovo“ već „tuđe“ i tako naplate svoju traumu. Dakle, paradigma se promenila, verovatno i pod uticajem događaja kao što su Black Lives Matter i Woke pokret, više nema pojedinca koji želi „svoje“, već se cela grupa sveti za traumu i želi punu kontrolu.

Seriju čine tri jednoipočasovne epizode, praktično tri filma zbog čega se i formalno s punim pravom nalazi na ovoj listi, od kojih je prvu i treću režirao Albert Hughes, pre trideset godina budući veliki američki reditelj, što se na kraju nije ostvarilo, ali ne zbog manjka talenta već mnogo više zbog izbirljivosti. U pogledu stripa, Hughes ima najbolju moguću referencu, sa bratom Allenom snimio je veoma uspešnu ekranizaciju Mooreovog FROM HELL koja se odmakla od stripa ali je rezultirala dobrim filmom. Kad je reč o epohi, snimio je DEAD PRESIDENTS, smešten tu negde malo pre vremena kad se dešava THE CONTINENTAL. No, ovde je odlučio da se opusti i napravi jednu exploitation fresku u maniru KILL BILLa Quentina Tarantina, inače reditelja kog voli da gleda ali ga ne ceni previše.

Umesto Yuen Woo Pinga, tu su momci Chada Stahelskog i The Continental donosi akciju kakva do sada nije viđena na televiziji a ne sreće se prečesto na filmu. Hughes i francuska rediteljka Charlotte Bergstrom koja je režirala središnji "film", briljiraju i u onome što u JOHN WICKu nije valjalo a to su „mirne“ scene, one u kojima se grade karakteri i priča, i zbilja vrhunski i baš stripovski izlažu galeriju ekscentričnih ali redom funkcionalnih junaka koje igra izvanredna glumačka podela.

Naročito su zanimljivi ženski likovi, detektivka KD i crvena kmerka Yen koje donose baš ono što je potrebno savremenim ženskim likovima u pogledu emancipacije, a da nisu pretvorene u muške protagoniste u ženskim telima. 

Mnogi ljudi su zaboravili, ali mnogi se ipak i dalje sećaju da je svaki novi rad Braće Hughes događaj vredan najveće pažnje. THE CONTINENTAL će tome naučiti čak i one koji su premladi da shvate koliko su to veliki savremenici.

top 10 >

1. THE CREATOR, Gareth Edwards

Hrvatski teoretičar umetnosti Matko Meštrović zastupao je ideju funkcionalnog spomenika kao objekta koji bi imao spomeničku ulogu ali i funkcionalnost u životu zajednice. Gareth Edwards u filmu THE CREATOR napravio je upravo to - funkcionalni spomenik Jamesu Cameronu koji istovremeno ima spomeničku ulogu ali je istovremeno i film koji služi da bi publika imala šta da gleda.

THE CREATOR je proizveo Fox ali ga je nasledio Disney kao uostalom i sam AVATAR, tako da je Gareth Edwards završio u Cameronovom domu i kao da mu je to dalo carde blanche da se osloni na opus velikog majstora.

Vizuelni žargon, postavka priče, elementi zapleta, sve to je na Cameronovoj liniji sa samo jednim pitanjem - da li uzima ono što je radio Cameron ili ono što je od Camerona rimejkovao Blomkamp. Svemu tome daje svoj pečat, ali u suštini nema mnogo kod Edwardsa što ne vuče korene iz Camerona.

Ono što je u ovom filmu najedwardsovskije jeste zapravo dramaturgija filma putovanja kroz egzotičnu Aziju, kao u njegovom prvom filmu, ranom remek delu MONSTERS, ostalo dolazi iz Cameronovog šinjela - fizički invalidan junak unapređen mehaničkim pomagalima koji dolazi iz radničke klase ali je mobilisan od strane vojske i duboke države da uzme ulogu u tajnoj misiji strateškog značaja, njegov susret sa neprijateljem kog gleda kao nešto subhumano da bi na kraju ne samo shvatio ideju transhumanizma već i prešao na njihovu stranu i prelomio rat na štetu zapadnog establišmenta i SAD. Susret čoveka sa surogat-potomkom koji to i jeste i nije, odnosno možda nije biološki ali transhumano mora biti. Sve su to Cameronovi motivi najpre iz AVATARa sa kojim THE CREATOR ima ogromne sličnosti, i u odnosu na koji može biti tumačen bukvalni kao rimejk.

I u tom pogledu, THE CREATOR poprima obrise ozbiljnog spomenika - naime, rimejkujući AVATAR, film poznat po rudimentarnoj priči pokazuje koliko je to višeslojno delo koje nudi brojna čitanja.

Od Camerona preuzima i punu uverljivost tog naučnofantastičnog sveta u kom imamo utisak da se u njemu živelo, da se on već pomalo ofucao i potrošio, i gde je najviša tehnologija postala ne samo svakodnevica već i način na koji subalterne zajednice pokušavaju da izbore svoje mesto u svetu.

Dok se na akademskom nivou ovde mogu izricati zamerke tu i tamo, a naročito tu, ono što je specifičnost ovog dela jeste uživanje, a ono je u mom slučaju bilo zaista enormno.

2. AIR, Ben Affleck

Ben Affleck i Matt Damon su pre četvrt veka igrali momke koje sredovečni ljudi pokušavaju da izvedu na pravi put, da ih usmere i ubede u nešto, i u jednoj takvoj priči overili su svoju ulaznicu za najviše sfere holivudskog delovanja iz kog nikada nisu ispali.

Danas su oni sredovečni ljudi koji snimaju priče o nekim drugim sredovečnim ljudima koji pokušavaju da pridobiju mlade za nešto.

Sa osnivanjem nove kompanije Artist Equity koja pretenduje da bude United Artists novog doba, Damon i Affleck su odlučili da ponude novi vid pogodbe u umetničkom i finansijskom smislu savremenim autorima. Prvi film te kuće je AIR, priča o tome kako je savremeni sport postao humaniji i isplativiji za sportiste ali i definitivno potpao pod pritisak kako njihovih sujeta tako i vansportskih pojava. Nema nikakve sumnje da u odabiru teme i profila nove kuće ima nečeg programskog.

Kroz priču o nastanku Jordanovih prvih patika i ugovoru kojim ga je Nike pridobio za sebe iako do tada nije bio bitan učesnik košarkaškog biznisa, Affleck i Damon prikazuju istovremeno priču o snu jednog hazardera - konkretno Sonny Vaccara i obazrivosti jednog ozvaničenog vizionara - konkretno Phila Knighta, i ambicijama jedne majke da joj sin ne bude iskorišćen koja kao da je znala šta će Michael Jordan biti jednog dana.

U svetu koji mnogo bolje prihvata priče o koroziji, o sukobu i propasti, Affleck i Damon su napravili film o nastanku nečega, vrativši se time u klasično doba Holivuda po poetici, a sve sredstvima big tech korporacija i novih mecena kojima za razliku od starih mogula film nije smisao života već igračka.

3. THE FAMILY PLAN, Simon Cellan Jones

Možda sam subjektivan jer sam ovaj film gledao neposredno posle gledanja BARBIE, filma sa jednom izopačenom vizijom sveta, nastalog u društvu koje je u ratu sa samim sobom, ali sada je trenutak da malo više cenimo normalne filmove za normalne ljude.

THE FAMILY PLAN je film koji ima utisak nečega što smo već gledali, što za ljude obično nije preporuka, ali ovog puta tu je još i utisak da je ovo bolje sada nego prvi put kad smo gledali.

Bogovi su hodali filmskim setovima kad je snimljen TRUE LIES, THE FAMILY PLAN su ipak snimili ljudi. Ali, ako se držimo samo priče i ne ulazimo u više sfere autorstva, ovaj film možemo sumirati kao "TRUE LIES sa Markom Wahlbergom."

Marky Mark kako stari sve više pokazuje da zna kako svaki dinar mora da se zaradi. U maniru zvezda starog kova kakvih više nema, traga za rediteljima kojima veruje, sa njima ostvaruje kontinuirane saradnje i nalazi način kako da kapitalizuje svoju sposobnost da bude ubedljiv u akciji, mio u porodičnom ambijentu i duhovit u komediji. Simon Cellan Jones je došao sa britanske televizije i postao je Wahlbergov "kućni" reditelj. I tu se desila fina sinergija. Vrlo diskretna doza sirovosti u odnosu na standarde porodične akcione komedije koju je doneo Cellan Jones, čini da se Wahlbergov film izdvoji i bude surov i duhovit tačno kad treba.

Ovo je vrsta filma koju uzimamo zdravo za gotovo i obično ne dobijaju mesto na godišnjim listama, međutim, vremena su teška, dveri Holivuda su otvorena raznim opskurnim figurama i vreme je da se zbijaju redovi i kaže onima na koje računamo koliko ih volimo.

4. THEY CLONED TYRONE, Juel Taylor

Juel Taylor je za Netflix snimio film THEY CLONED TYRONE po scenariju koji potpisuje sa Tony Rettenmaierom. Na scenariju bi svakako trebalo da bude potpisan i Jordan Peele jer GET OUT a naročito US bukvalno struje kroz ovaj film, ali to sada ulazi u neke sfere meta-pozajmice, odnosno počinje da liči na priču koja je naprosto postala arhetip i više sama po sebi nije originalna tvorevina.

Naravno da nije tako. GET OUT a naročito US veoma su konkretni filmovi i način na koji ih THEY CLONED TYRONE preuzima su veoma problematični ako sagledavamo iz okvira "originalnosti". Međutim, ako to ne smeta Peeleu, pretpostavljam da ne treba da smeta ni nama, naročito jer je film odličan, premda nije masterpiece kao US.

THEY CLONED TYRONE pored elemenata zapleta - a to je još važnije i najdragocenije - pokazuje da jako dobro razume Peeleov rediteljski postupak koji je od US pa nadalje sve sem šematizovan, i vrlo zanimljivo kombinuje visoku estetizaciju, uvođenje kontra-ritma u scene nečega što je u osnovi dinamičan žanrovski film visokog tempa, te kombinuje humor među likovima i u sceni sa ironijom u postupku unutar tenzičnih situacija. Juel Taylor dakle nije površno preuzeo Peelea i oko toga nema sumnje, zakopao je duboko u analizi njegovih filmova.

THEY CLONED TYRONE bi se žanrovski mogao odrediti kao duhoviti akcioni triler sa sporednim dodacima naučne fantastike i horora i ovo nesumnjivo jeste žanrovski film. Međutim, za razliku od sličnih radova Jordana Peelea ili recimo Edgara Wrighta nije toliko okrenut jednom žanru već više jednoj supkulturi i njenoj tradiciji prikaza na ekranu. Ovo nije reakcija na žanr, već je više reakcija na jednu kulturu kroz dobrodošao melanž raznih žanrova, sa ciljem da se dekonstruiše slika izgrađena o jednoj populaciji više nego se njeni likovi uključe u žanrovski narativ.

Otud fokus ovog filma su karakteri. I uprkos tome što ovo jeste film o pusheru, pimpu i kurvi koji treba da se snađu u žanrovskim okolnostima nesvojstvenim njihovim likovima, mnogo je više film o tim likovima koji idu na zadatak a usput moraju da se posluže putanjama koje otvaraju razni žanrovi.

Činjenica je da preuzimanje Peeleovih elemenata dovodi do toga se junaci vode svoju borbu da oslobode sebe a gledalac da nekako emancipuje film iz okova rip-offa, ali na kraju svi uspevaju da pobede. Na određeni način.

5. DUNGEONS & DRAGONS: HONOR AMONG THIEVES, John Francis Daley & Jonathan Goldstein

Moram priznati da mi je "krvava bajka", odnosno fantasy slabo poznat i slabo omiljen žanr. Imam možda jedan, eventualno dva romana tog žanra koja zaista volim a filmova nije bitno više od toga, možda tri, i HONOR AMONG THIEVES bi se mogao naći među njima, ali nisam siguran da li bih ga mogao ubrojati u to.

Naime, film koji ekranizuje D&D teško može biti išta drugo do fantasy. To nam govori logika. I ovaj film nominalno to i jeste. Međutim, u ovoj igri Daley i Goldstein su varali, i kao mnogi pre njih, u ekranizacijama stripova na primer, gde su primenjujući upliv neke vrste parodije pre svega ili smeštanjem priče u epohu kako bi time kompenzovali pitanja stilizacije ili neuverljivih kostima i dešavanja.

Tako su Daley i Goldstein izabrali parodiju žanra i napravili jednu vrlo duhovitu i dobro izvedenu avanturističku komediju koja se usput dešava u svetu D&D. Dakle, izbegli su ono što je opteretilo prethodnu ekranizaciju, koja inače ukupno uzev nije poslovno loše prošla jer je posle debakla na blagajnama uspela na home videu i imala par DTV nastavaka, a to je smrtno ozbiljan doživljaj priče - iako je i tamo bilo komičnih odmorišta, međutim izdvojenih van osnovnog pustolovnog/ fantasy tkiva.

Ovde međutim imamo ironiju prisutnu ne samo u dijalozima, nego i u ponašanju likova, i u toku priče, i u samom odnosu autora prema celini. Otud, moram da kažem da su Daley i Goldstein zapravo ključ našli u tome što su blago ali ipak vidljivo dekonstruisali ono čime se bave.

I snimili su uspeo film. Chris Pine je sjajan kao leading man, Hugh Grant kao britanski glumac koji igra negativca, Justice Smith i Sophia Lillis kao mlada podrška, a meni nije smetao ni BRIDGERTON u ulozi jednog od bitnih čarobnjaka u ključnoj tački pustolovine.

Daley i Goldstein su varali ali pravila su tu da bi se kršila. 

Na SXSW premijeri HONOR AMONG THIEVES je digao publiku na noge. Tada je već pre premijere postao hit. Međutim, u bioskopima to zapravo baš i nije potvrdio, no utisak je pokrio snažnom premijerom i kvalitetom. Film se ipak gleda u VLCu a ne u Excelu.

6. THE FLASH, Andy Muschietti

Kada je THE FLASH doživeo potpuni kolaps na blagajnama, osetio sam izvesnu prijatnost iako nisam od onih koji se raduju tuđem neuspehu. Međutim, u tom trenutku iz ovih ili onih okolnosti bio sam osam MCU filmova zaostatka i cela dva DCEU, i to je pokazalo da prosto više ni šira javnost ne može da se nosi sa prenaglašenim kulturnim kapitalom strip ekranizacija koje su postale temeljna stvar i glavni oslonac najvećih holivudskih studija a to objektivno ne zaslužuju.

Od jedne forme koja zaslužuje poštovanje, koja ima društveni značaj, ali se ipak nalazi u okvirima trivijalne kulture mladih, strip ekranizacije su odjednom počele da dobijaju dvestamilionske i veće budžete, da se pretvaraju u tročasovne filmove, u epopeje koje se dele u dva dela da bismo obuhvatili njihovu enormnu širinu i epski zamah, a da pritom prosto nisu mogle da iznesu ambicije kojima su autori tih ekranizacija pokušavali da ih obremene.

Zvezde i reditelji podjednako počeli su da lažu sebe kako arhetipske priče koje obrađuju sa ljudima obučenim u helanke zapravo imaju bogznakakav civilizacijski temelj i postepeno nas doveli do toga da u dvadeset godina imamo četiri SPIDER-MANa 2.

Uprkos tome što je potpuno kolabirao na blagajnama, THE FLASH je odličan film. Andy Muschietti, čovek koji je zadužio Warner trošeći godine svog života na snimanje diptiha po trashy romanu Stephena Kinga IT, ovde je pokazao da nema ništa loše u reditelju Kingove ekranizacije što dobra zamisao ne može da izleči.

U pristupu je prevladao princip "udaranja brige na veselje". Dakle, film je mudro našao humor u premisi i našao je mustru izvan stripa, pre svega kod Zemeckisa u BACK TO THE FUTURE i najpre funkcioniše kao jedna zgoda o vremenskom putniku zaglavljenom u prošlosti u kojoj je stvorio krupan poremećaj i izgubio moć da to ispravi. 

Nešto što se zove fan service, ali ja bih to radije nazvao korporativnom hagiografijom takođe je prisutno u ovom filmu i moram pohvaliti kako se Muschietti izborio sa tim..

Ezra Miller je odličan. Šteta što je uspeo da potpuno uništi svoju karijeru pre izlaska ovog filma, a onda ga ni blagajna nije naročito "pogledala". Snalazi se dobro sa dve verzije istog junaka, bez građenja nekih "jeftinih" razika među njima, kao i ozbiljnim dramskim scenama koje ima sa "samim sobom":

Rekao bih da je ovo slučaj propasti filma gde je publika zapravo najbolje prošla.

7. LA REGNE ANIMAL, Thomas Cailley

Thomas Cailley snimio je film LE REGNE ANIMAL vrativši se formatu koji odavno nismo imali u evropskom, naročito ne francuskom filmu - ambiciozan žanrovski high concept film koji u sebi kombinuje elemente melodrame o odrastanju, fantastike i body horrora i rezultira nečim veoma ozbiljnim i zanimljivim.

Thomas Cailley nije Bong i LE REGNE ANIMAL nije HOST, ali na neki način možemo reći da je ovo film sličnih ambicija.

Smešten u svet u kom su ljudi počeli da mutiraju u pojedine životinjske vrste i samim tim postaju nesposobni za život u zajednici, film prati oca i sina koji se sele van grada da bi živeli blizu sanatorijuma/ logora/ zoo vrta u kom borave ljudi posle transformacije - jer će tamo biti smeštena supruga/ majka. Kada tamo stignu, dešava se nekoliko prelomnih događaja - prvo transport u kom je majka prevožena doživljava nesreću i ona beži u šumu a zatim i sin kreće sa transformacijom u vuka.

Verujem da će holivudski rimejk pročistiti malo stvari u ovom filmu jer Cailley ne propušta priliku da to postane film o mnogim stvarima. Ali, LE REGNE ANIMAL uprkos izvesnoj raskomoćenosti u svoja dva sata ipak ostaje dovoljno tenzičan i bez digresija koje bi ga formalno razorile.

Cailleyeva inscenacija je vešta. Ne donosi ništa novo ali pokazuje da je dosta dobro savladao lekcije raznih američkih prehodnika ali i ponekog iz Azije. Maska je izvanredno izvedena i stvorenja na prelazu iz ljudskog u životinjski oblik imaju jako sugestivan izgled i bude emociju mnogo veću od puke groteske.

8. INFINITY POOL. Brandon Cronenberg

Pre neku godinu najavljena je ekranizacija romana J.G. Ballarda SUPER CANNES, i Brandon Cronenberg kao njen reditelj, međutim, reklo bi se da ju je on upravo uradio u ovom filmu.

FIlmove Davida Cronenberga su dugo nazivali ballardovskim sve dok on na kraju nije i ekranizovao Ballardov roman CRASH kada je to i ozvaničeno. U slučaju Brandona Cronenberga imamo još jaču vezu sa Ballardom pošto znamo koji roman ga zanima, i prepoznajemo ga u njegovom ballardovskom filmu.

Osnovna razlika između SUPER CANNESa i INFINITY POOLa je što u tom Ballardovom romanu nema istaknutih elemenata fantastike, dočim su oni u Cronenbergovom filmu integralni deo priče, ali je njen osnovni smisao ipak u motiv koji deli sa knjigom a to je obest moćnih i bogatih, prvo prema drugima a posle i prema samima sebi u jednom savršenom ambijentu.

Cronenberg možda ima bolji film od oca danas, ali ipak nije snimio delo koje nadilazi očeve rane i druge uspele filmove. Jedan od razloga za tu autorsku inferiornost sina u odnosa na oca je i odnos prema samom Ballardu. Naime, David Cronenberg je imao svoje ballardovske vizije uporedo sa piscem, recimo SHIVERS i HIGH RISE izašli su iste godine, dočim je Brandon Cronenberg jasan sledbenik, bez ikakve dileme. Međutim, INFINITY POOL je raskošan film u kom je Ballardov imaginarij izvanredno zarobljen, i hrvatske lokacije su veoma dobro poslužile da prikažu piščevu viziju turističkog raja iz kog se krije pakao, a što je inspirisalo dva njegova pozna romana.

9. NIMONA, Nick Bruno & Troy Quane

Posle savršenstva postignutog u remek-delu SPIES IN DISGUISE, Nick Bruno & Troy Quane vraćaju se trijumfalnim odjekom odličnog animiranog filma NIMONA, napravljenog za Netflix koji ga je uzeo u turnaroundu posle Disneyeve akvizicije Foxa.

Ono što je kao domet postojalo u SPIES IN DISGUISE a kritika nije baš u potpunosti proslavila, ovde je prepoznato kao domet, verovatno zbog toga što je NIMONA zaista do lakata, a možda i do ramena umočena u LGBTQ+ afirmaciju.

Ja kao gledalac nemam problem sa tim, ali iskreno ne bih baš ovaj film pustio deci, zato što - paradoksalno - najmanji problem predstavlja ono što je osnovni queer adut i smisao filma - ali ima nekih sporednih elemenata seksualizacije koje vidim kao problematične.

Naime, osnovni queer element u tumačenju Stevensonovog ili Stevensonkinog stripa jeste sam lik Nimone, čudovišta koje uzima razna obličja među kojima su neka muška a neka ženska. I to je element bajke koji je inherentno queer i koji bi deci sasvim sigurno bio interesantan, pa sad ako neko dete u tome prepozna nešto za sebe, lepo. Međutim, onda imamo glavnog junaka koji je naprosto i najklišetiziranije moguće gej. I sad, to je već nešto gde ne možemo pobeći od osećaja da se dešava neka seksualizacija jer ovi likovi su narativno mogli biti i drugovi i imati istu dinamiku moći a ne nužno ljubavnici. I kod seksualizacije mislim da dosta ljudi povlači granicu gde im materijal postaje neprihvatljiv za decu.

Naravno, neko će reći da je svaka romansa u animiranom filmu onda nužno seksualizacija, jer svi u krajnjoj liniji mogu biti drugovi, ali svima nam je jasno da to nije baš tako jer su to neke arhetipske situacije koje mi drugačije percipiramo i obično su vezane za stvaranje porodice, kog ovde recimo između dva junaka nema. Paradoksalno, možda bi radikalizovanje njihovog odnosa, pretpostavka da i on vodi u formiranje porodice sve ovo učinilo manje seksualizovanim.

Bruno i Quane su užasno duhovito čačnuli queer elemente u SPIES IN DISGUISE gde superšpijun kog igra Will Smith postaje golub pa se ispostavi da je golubica a ovde su krenuli đonom i realno izgubili dobar deo publike koji će ovo skloniti od dece.

No, sad sve to na stranu. Nisam dete, i to mi je sve u redu, međutim, film je jako duhovit, inteligentan, malo manje propulzivan od SPIES IN DISGUISE jer Nimona ima ipak pretežno humanoidni oblik, ali i dalje veoma dinamičan, transhumanistički pustolovni crtać.

Strip je postigao veliki uspeh ali ne toliko da junaci izgledaju kao u njemu. Međutim, Bruno & Quane veoma skrupulozno prate ono što je bilo nacrtano i osnovne karakteristike likova čuvaju, kao što i fakturi slike daju malo primesa mange i papirnate grafike.

NIMONA je odličan film. Nisam siguran koliko ciljne grupe će ga zaista pogledati i da li će zaista kvariti decu, ali svoj nepopularan stav sam izneo. Međutim, kao i strip, ima on potencijala da komunicira i sa starijima koji uostalom ponajbolje i mogu sagledati sve slojeve i kvantitet elemenata koje su autori uneli.

10. MUZZLE, John Stahlberg

Da je Pauline Kael živa, i da pogleda film MUZZLE Johna Stalberga, verovatno bi ponovo umrla.

Kada bi ga pogledao neki ljubitelj filma iz unutrašnjosti, rekao bi da je ovakve filmove nekada gledao u beogradskom bioskopu "20. oktobar".

Doduše, da je Pauline živa, ne bi ga verovatno gledala jer bi se fokusirala na velike studio naslove i prestiž produkcije koje pretenduju na nagrade, a MUZZLE je film koji istog dana izlazi reda radi u bioskope i odmah na kućne formate. Uprkos tome što nema mnogo argumenata da ga ne smatramo DTV naslovom, MUZZLE ima puno atributa koji bi ga učinili bioskopskim filmom sedamdesetih, pa i osamdesetih.

Filmovi o odnosu službenih lica i pasa su dosta prisutni u Holivudu, ne samo u hitovima kakvi su bili TURNER & HOOCH ili K-9 već i u novijim naslovima kao što su DOG i MEGAN LEAVEY. I od zabavnih sidekickova likovima policajaca postali su im terapeutski partneri i podnosioci trauma vojnika iz raznih savremenih ratova u kojima psi imaju veliku ulogu u detekciji podmetnutih eksplozivnih sredstava. U tom smislu, manje verziranom gledaocu MUZZLE može delovati kao veoma originalan film ali zapravo pravi mešavinu detektivske priče o policajcu i njegovom partneru koji je sticajem okolnosti pas i priče o posttraumatskom poremećaju koji se u ovom slučaju odnosi i na policajca i na psa.

Ovaj film je zanimljiv po tome što u svom centru ima dva karaktera, policajca kog igra Aaron Eckhart i psa i njihovi likovi imaju character arc i borbu sa traumom da bi se vratili u svet "normalnih" odnosno da povrate sposobnost da rade i vole.

Smešten je u sličan urbani pakao kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 ili DRAGGED ACROSS CONCRETE, sa kineskim sintetičkim drogama koje unose meksički karteli, policijom koja je obezglavljena političkim pritiscima i živi samo jedan mali korak iznad gradske sirotinje koja baulja drogirana i bez krova nad glavom.

Stalberg nije imao ni uslove ni ambicije kao Zahler čiji su filmovi po obimu veći i nastaju bez obaziranja na konvencije o trajanju i zahtevima publike, a i skuplji. Međutim, u Stalbergovom filmu od sat i po i sa skromnim budžetom, zapravo ništa ne fali već to baš doprinosi sirovosti.

STARI - TOP10 - 2022

top 10 >

1. DON'T WORRY DARLING, Olivia Wilde

Tablodni pritisak oko premijere, kao i iznenadno buđenje poznavalaca opusa Ire Levina u svakome od nas, dovelo je do toga da DON'T WORRY DARLING naiđe na jedno zastrašujuće nerazumevanje. Odjednom su se svi setili STEPFORD WIVESa, krenuli da se gnušaju nad Woke ideologijom, i zanemaruju činjenicu da je Olivia Wilde osmislila i izvela jedan izuzetno precizan, visokoestetizovan naučnofantastični triler u kome je veoma lepo sublimirala veoma široko iskustvo američkog filma u proteklih sedamdesetak godina.

Sama premisa, odnosno ono što je tajna koja nosi ceo film data je u relaciji sa nečim što je realan socijalni problem, naglašeniji nego što je potrebno u aktuelnoj situaciji, no to je pitanje duha vremena. Svakako da je ipak tema manipulacije i potrage za utopijskim ambijentima trajno pitanje koje će prevazići detalje koji se smatraju samo trenutnim i neistinitim. Izvedena je sa osećajem za meru, nizom ideativnih rešenja koja iskoračuju izvan mejnstrim narativnog žargona, ali glavni film se dešava mimo toga, u atmosferi, u odnosima među junacima unutar nečega što je od početka čitljivo kao iluzija, samo ne znamo kakva.

Ovo je film gde je svaki kadar promišljen, svaki rez na mestu, svaki detalj u pravoj meri znakovit, impresivan podsetnik gde se današnji film nalazi upravo kroz oslanjanje na ono što je nekada bio.

2. FATHER STU, Rosalind Ross

U redu, da, možda se ovde desio POLTERGEIST, ali FATHER STU je ipak naslov koji je reformisao američku tradiciju verskog filma. Priča o propalom bokseru koji od ogorčenog ali ipak oportunog i na neki način optimističnog marginalca postaje čovek vere, a na kraju i sveštenik koji pomaže ugroženima, najpre zatvorenicima, dok mu smrtonosna bolest ne oduzme sve, mogla je ispasti i ovako i onako. Rosalind Ross je međutim snimila film kakav se poslednjih godina retko sreće, priču o karakteru, za kakvom Mark Wahlberg odavno traga, još od BOOGIE NIGHTSa Paul Thomasa Andersona preko THE GAMBLERa Ruperta Wyatta, pa i pre, u tradiciji studio filma sedamdesetih, koja je istovremeno i angažovani rad namenjen vernicima, izveden sredstvima kakva oni nikad ne mogu videti u sadržaju koji im je namenjen.

Zahvaljujući smislu za humor, kako crni tako i onaj pučki, FATHER STU donosi veru kao nešto što je zaista živo, prisutno i među onima gde se ne bi očekivalo, nikada ne gubi iz vida integritet junaka o kome govori koji je ovde najvažniji, naslovni deo filma. Kroz junaka, ne bežeći od toga da je ovo ipak pre svega film o čoveku, FATHER STU nagoveštava na jedan nepretenciozan način i širu sliku.

3. THE CONTRACTOR, Tarik Saleh

Tarik Saleh dočekuje svoj dolazak na ovu listu na širem spisku za oskara sa svojim drugim ovogodišnjim filmom, švedskom produkcijom na arapskom koja je imala premijeru u Kanu.

Nasuprot tome stoji THE CONTRACTOR, akcioni film snimljen pre pandemije koji je na kraju prikazan na Amazonu, slikan u Rumuniji, sa pričom koja deluje kao još jedna pustolovina doneta iz Sheridan-Versea, sa sve Chrisom Pineom i Benom Fosterom u glavnim ulogama kako bi podsetili na HELL OR HIGH WATER.

Međtuim, Tarik Saleh je ipak reditelj za švedskim senzibilitetom i kad mu se kaže da snimi sveden, jednostavan žanrovski film koji će biti ubitačan, i svoj minimalizam dovesti do nivoa umetnosti, onda on to zaista uradi. I zbilja, Tarik Saleh je uradio ono o čemu mnogi pričaju. Film ima zaplet, ima i dijaloge, ali glavna stvar je ćutljivi junak na mestu koje vidi prvi put u životu, izdan i progonjen.

Chris Pine se u tome svemu izuzetno snašao. Možda i bolje nego što je i sam svestan. I uopšte, ceo film je takav, mnogo bolji nego što njegovi autori mogu da shvate.

4. THIRTEEN LIVES, Ron Howard

Ron Howard je reditelj koga uzimamo zdravo za gotovo i oko njega nema mnogo priče jer je sve što je snimio uspeo i da kapitalizuje. Nije potcenjen, nije ni precenjen, tamo je gde treba da bude, u samom srcu najrazvijenije kinematografije. Tako je i njegov film o spasavanju tajlandskih dečaka iz potopljene pećine, događaju o kome je pre četiri godine govorio čitav svet isto tako uzet zdravo za gotovo, maltene kao da smo svi ga svi već gledali.

Međutim, kod Rona Howarda se i ovog puta ide sa sveskom i olovkom jer drži predavanje. Ovaj majstor holivudske naracije, bira da THIRTEEN LIVES koncipira kao tajlandski film iako su belci zapravo bili spasioci u ovom slučaju. Pripovedanje gradi iz vizure protagonista po redosledu uključivanja, i time nas aktivira na drugačiji način nego što smo navikli u holivudskim filmovima. S druge strane, u domenu izvedbe sve je na najvišem holivudskom nivou, i pravo je uživanje videti kako Ron Howard prepoznaje i predočava sve aspekte ove priče.

THIRTEEN LIVES je školski primer kako se gradi filmski narativ od istinitog događaja, kako prošlost u filmskoj formi postaje istorija, kako se prepoznaje i razdvaja važno od nevažnog. Napetost u filmu je arhetipska, ljudi su u pećini, suočeni sa elementarnom nepogodom usled koje ne mogu da dišu. To je više nego dovoljno za film, a Howard nam pokazuje kako se svi aspekti toga tempiraju i prenose i na koji način se čuvaju i oni manje filmični elementi dešavanja, i čine uzbudljivim.

5. EMILY THE CRIMINAL, John Patton Ford

John Patton Ford ima ime kome je teško dorasti. 

Sa Aubrey Plazom u naslovnoj ulozi, Patton Ford snima uzbudljiv triler sa zapletom koji je oslonjen na svakodnevicu, bez ijednog pištolja u kadru, kriminalom koji nije čisto privredni ali maltene kao da jeste, bez fizičkih konfrontacija ili razbojništava ali sa napetošću koja je na visokom nivou.

Uprkos tome što je glavna junakinja inicijalno postavljena kao jedna od onih osoba iz savremenih krimića koja je preterano motivisana socijalnim okolnostima i životnim teškoćama, vremenom ovaj film počinje da se bavi onim što je ipak suština ovog žanra a to je sklonost ka zločinu koja postoji u svakom čoveku, i preispitivanjem te teme od tačke kada bavljenje kriminalom izgubi puku materijalnu neophodnost i postane način života bez kog čovek ne može.

Patton Ford u pogledu inscenacije i vizuelnog koncepta je vrlo visceralan, pripovedanje je propulzivno, sa licem Aubrey Plaze kao moćnim punktumom njegove filmske slike. Los Anđeles u kom se odvija priča je atmosferičan, ambijenti u kojima se ona odvija su opskurni industrijski parkovi, velikoprodajni centri, domovi raznih podstanara, sve u svemu jedan zatvoren i zanimljiv svet.

EMILY THE CRIMINAL se ne mora nužno posmatrati kao krimić, može i kao neobičan ljubavni film, ali kad stvari odu trilerskim putem, kome ovo nije uzbudljivo, zalutao je pred ekran.

6. ELVIS, Baz Luhrmann

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.

To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.

ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.

Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos. Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće za establišment

Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.

Kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.

Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.

7. NOPE, Jordan Peele

NOPE je film u kom je Jordan Peele pokazao da sebe vidi kao autoru i da može da se ne obazire na gledaoce. Od doživljaja njegovih ranijih filmova zavisi i gledaočeva spremnost da se povinuje ovoj vrsti veoma retke slobode u Holivudu koja je dopuštena malom broju reditelja.

Ako ste smatrali da je US remek-delo u sezoni koja je u tom segmentu - pa čak i u toj temi bila dosta jaka - recimo dala nam je PARASITE - onda ćete uživati u ovom Peeleovom davanju mašti na volju.

NOPE je film o histrioničnim ljudima koji se izlažu ogromnim opasnostima kako bi sebe na ovaj ili onaj način vratili u žižu javnosti. U WAR OF THE WORLDS H.G. Wellsa vanzemaljci umru od prehlade koja je za ljude bezopasna a za njih smrtonosna. U NOPE gledamo svet u kome se snimanje neidentifikovanih letećih objekata za komercijalne potrebe pretpostavlja svakom odgovornom i ozbiljnom prvom susretu treće vrste.

NOPE je film o mnogo stvari. Definitivno nije fokusiran i zategnut na neki akademski način. Ali, ako je Peele i u vašem Panteonu autor, onda on to sebi može da dozvoli i imate šta da vidite.

8. STRIC, David Kapac & Andrija Mardešić

David Kapac i Andrija Mardešić kao autore pratim još od njihovog srednjemetražnog komičnog horora ZAGORSKI SPECIJALITET koji mi se nametnuo u svoje vreme kao zaista ključno ostvarenje savremenog hrvatskog horora, iako se ŠUMA SUMMARUM izborio kao bitniji u javnosti.

Dugo ih nije bilo, vegetirali su po televiziji na nekim nezahtevnim poslovima ali konačni dugometražni debi STRIC sasvim sigurno uvodi njihovu karijeru na jedan viši, što se mene tiče najviši nivo regionalne kinematografije. Štaviše, STRIC je film koji izgleda svetski, i na nivou izvedbe i vođenja priče.

U poetičkom pogledu, STRIC se nadovezuje na Lanthimosa pre svih, ali se sigurno mogu prepoznati uticaji Jordana Peelea, neko vidi i ranog Hanekea, ja ne toliko, ali istovremeno nudi i nešto svoje.

Uprkos tome što STRIC nije stricto sensu horor film, pre bih rekao da je crnohumorni triler, utisak koji ostavlja je strava, sa tek pomalo užasa.

Kapac i Mardešić prikazuju junake koji su u začudnoj situaciji i ona je spontano dosta znakovita. Ima ne samo psihološku već i veoma suptilnu ideološku dimenziju i može se čitati i kao neka vrsta društvene kritike. No, to je jako vešto i nenametljivo izvedeno.

STRIC je moćan debi i film vredan pažnje u svakom pogledu koji će sasvim sigurno moći da se jednog dana ugradi u reprezentativni uzorak radova sa naših prostora.

9. AS BESTAS, Rodrigo Sorogoyen

Slobodno možemo dodati titulu Don pred ime Rodriga Sorogoyena koji je uspeo da se nametne u proteklih pet godina kao možda i najzanimljiviji evropski reditelj trilera, a da je još uvek aktivan u Evropi. Uspeh nije izostao i AS BESTAS je bio u Kanu. Reč je o svedenom, veoma zanimljivom trileru koji se vrtloži ispod površine socijalne melodrame o dvoje Fracnuza i galicijskom selu koji ulaze u konflikt sa lokacima jer ne žele da prodaju svoju zemlju za norveški vetropark. Kao i u seriji ANTIDISTURBIOS, Sorogoyen pravi višeslojno delo koje ima šta da kaže i o postojećem socijalnom problemu, ali i da dopuni kanon žanra. 

U socijalnom pogledu ovo je priča o smrti agrarne Evrope koja je zanimljiva samo ljudima iz grada, a oni koji su ceo život proveli u njoj žele da je napuste. To što žele da odu, ipak ne znači da nisu zadržali jedan divlji način obračunavanja sa ljudima koji im smetaju.

AS BESTAS je film opipljive tenzije, i novina u Sorogoyenovom opusu koji je do sada samo nagoveštavao ovakve zamisli.

10. ATHENA, Romain Gavras

Nema sumnje da je Romain Gavras u svojoj dosadašnjoj karijeri snimio neke zanimljive filmove i bio deo interesantnih filmadžijskih aktivnosti sa svojim autorskim kolektivom. Ali, ono što se očekivalo od njega, da ne lažemo ni njega ni sebe, jeste da u dugometražnoj formi sprovede u delo pre svega estetiku a zatim i kredo svojih spotova koje je snimio za Justice, MIAu i Kanye Westa. Dakle, taj spoj nesputane i rušilačke mladalačke pobune, nastale po socijalnim i etničkim šavovima u savremenom svetu, pre svega u Parizu sa jakim magrebskim i podsaharskim ukusom. I u filmu ATHENA on je posegao za onim što od njega želimo i izveo je tu tačku za nas. Imamo jednoipočasovni film, delom inspirisan antičkom dramom u svom oslanjanju na situacionu postavku, u kom se dešava Gavrasov spot, samo sat i po vremena a on daje gas u svakom pogledu. Tu su veoma kompleksne kadar-sekvence, tu je rušilačka pobuna, policijsko nasilje, urbana arhitektura geta, sve to estetizovano, visceralno i dizajnirano tako da izgleda stvarno, a nije. Dobili smo šta smo hteli. Hvala. Idemo dalje.

DVA LICA VATERPOLA NA FILMU

Za državu koja je u kontinuitetu vaterpolo supersila, bivša Jugoslavija je veoma malo obrađivala ovaj sport na filmu. Najveći projekat baziran na sportskom patriotizmu bio je „Montevideo“ o krnjoj jugoslovenskoj fudbalskoj reprezentaciji na prvom Mundijalu. Prvi osvojeni Mundobasket je bez uspeha „montevideizovan“ u filmu i seriji „Bićemo prvaci sveta“, dok je vaterpolo ostao na marginama i možda je najviše dosegao na filmu kameo ulogom Aleksandra Šapića kao Gangule u Andrićevom hitu „Kad porastem biću Kengur“.

Uprkos tome što je u ostatku sveta, vaterpolo bitno manje značajan sport nego kod nas, između ostalog i zato što niko nema takav trofejni niz kao mi, na veoma zanimljiv način je našao put do igranih filmova. U tom smislu, zanimljivo je da vaterpolo ima dva veoma specifična ugla iz kojih se posmatra, i samo jedan značajan film koji se nalazi na ničijoj zemlji između tu dva.

Herojska sećanja

U septembru ove godine, u Španiji izlazi film „42 sekunde“ u kom se obeležava trideset godina od Olimpijade u Barseloni na kojoj su bili nadomak osvajanja olimpijskog zlata. Sekunde iz naslova označavaju vreme koliko je ostalo do kraja posle kaznenog udarca koji je izveo Manuel Estiarte, jedan od najzpoznatijih vaterpolista u istoriji ovog sporta. Posle tog šuta međutim, Italijani predvođeni Ratkom Rudićem sa klupe, izborili su produžetak i pobedili sa 9-8 osvojivši zlato.

Estiarte je kasnije nastavio sa olimpijskim timom i osvojio je zlato u Atlanti, a mlađim ljubiteljima sporta je najpoznatiji kao bliski prijatelj Pepa Gvardiole koji je u minhenskom Bajernu i Mančester Sitiju radio kao njegov lični asistent. I danas zauzima tu poziciju, a olimpijskog šampiona iz Atlante i svetskog iz Perta, Gvardiola smatra velikim guruom i čovekom koji mu je jako pomogao da razume sport.

Srebro iz Barselone je osvojeno u uzbudljivim okolnostima, i zato je po njemu nastao film. U mađarskom slučaju, motiv za nastanak par filmova o istom događaju je znatno dublji.

Mađarski film „Deca slave“ rediteljke Kristine Gode, bio je povratnički film čuvenog holivudskog producenta Endija Vajne i još čuvenijeg holivudskog scenariste Džoa Esterhaza. Ostareli Vajna je napustio Holivud i vratio se u Mađarsku sa zadatkom da podigne njenu kinematografiju na noge a Esterhaz je posle rekordnih honorara za scenarije početkom devedesetih i megahitova kao što su „Niske strasti“ potonuo u potpunu opskurnost, razboleo se i postao verski fanatik. Mađarski nacionalni projekat ih je iznova okupio.

„Deca slave“ je klasičan propagandni film kakvi su kod nas snimani tokom šezdesetih i sedamdesetih na temu narodnooslobodilačke borbe, i naivno pravljenje istorijske freske od događaja iz 1956. godine. Tada su na Olimpijadi u Melburno dok je Mađarska bila pod sovjetskom okupacijom, njihovi vaterpolisti pobedili u derbiju sa SSSRom.

U zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, poznat je trend pravljenja antikomunističkih filmova u socrealističkom maniru. Klasične partizanske filmove nasledili su antipartizanski partizanski filmovi. Otud ta refleksija komunističkog propagandnog rukopisa nije iznenađenje. Međutim, holivudski autoriteti na špici nisu imena od kojih bi se ovo očekivalo.

S jedne strane imamo apsolutno pojednostavljenu i infantilizovanu situaciju između zlih Sovjeta, njihovih mađarskih marioneta s jedne i mladih mađarskih patriota s druge strane. Među patriotama se izdvaja zaljubljeni par koji čine mladi vaterpolo reprezentativac i mlada borbena studentkinja. Rastrzan između odlaska na Olimpijadu kao višegodišnjeg sna i samostalne Mađarske kao nešto trajnijeg, mladi vaterpolista bira Mađarsku, i tek kada su stvari naizgled rešene, on odlučuje da se vrati u bazen.

Kako vaterpolisti odlaze na Olimpijadu tako Sovjeti ulaze u Mađarsku i bazen postaje jedino bojno polje na kom Mađari mogu da pobede. Rediteljka Kristina Goda je učila režiju u Britaniji, a oko scena masovnih skupova i sukoba pomagao joj je legendarni Vik Armstrong, čovek koji je radio akciju na Džejms Bondovima i Indijani Džonsu.

Ko voli zastareo ali pitak paraistorijski spektakl, neće zalutati birajući ovaj film. U vreme njegovog izlaska, na pedesetu godišnjicu, snimljen je i dokumentarni film „Gnev slobode“ o istom tom događaju. To nije igrani spektakl, ali doza propagande je vrlo slična. Režirao ga je Kolin Grej, ponovo je producirao Vajna, ali ovog puta se u tom svojstvu na špici potpisao i Kventin Tarantino.

Nešto između

Ako izuzmemo Kventina Tarantina, najuglednije ime koje se potpisalo na filmu o vaterpolu je italijanski autor Nani Moreti. Ali, kada govorimo o Moretijevom autorstvu, on je zaista totalni autor pošto u svojim filmovima često i glumi.

Moreti važi za ljubitelja vaterpola i u filmu „Palombella Rossa“ igra levičarskog političara i vaterpolistu koji u stanju rastrojstva i amnezije odlazi da igra utakmicu. Film je pun simbolike i metaforičnih rešenja, spojenih sa njegovim specifičnim pogledom na komediju. U filmu se pored njega pojavljuju i kasnije velika zvezda Asija Arđento i čileanski reditelj Raul Ruiz.

Nani Moreti je bez ikakve sumnje najveći ljubitelj vaterpola među filmadžijama.

Ružičasti pogled

Kada u filmu „Gluvarenje“, policajac na tajnom zadatku kog igra Al Paćino uči kod šta koja maramica znači među posetiocima gej kluba, za žutu mu kažu da označava ljubitelja „vodenih sportova“.

Jasno je da se u „Gluvarenju“ nije mislilo na plivanje, vaterpolo i skokove, ali zapravo gej zajednica ima veoma značajnu ulogu u istoriji vodenih sportova a neki među njima, kao vaterpolo se u zapadnim zemljama praktično identifikuju sa gej zajednicom.

Pre četiri godine izašao je film „Svetlo u vodi“, dokumentarna priča o klubu za vodene sportove Vest Holivud. Osnovan je 1982. godine sa idejom da okupi plivače iz ovog kraja za takmičenje na prvog Gej olimpijadi koja je organizovana u San Francisku.

Gej olimpijadu organizovao je Tom Vodel, američki olimpijski trkač koji je u Meksiko Sitiju 1968. godine bio šesti. Prva manifestacija koju je zbog neovlašćenog korišćenja naziva „olimpijski“ tužio američki olimpijski savez bila je upravo Gej olimpijada, kojoj za razliku od raznih konobarskih ili penzionerskih smotri nisu oprostili preuzimanje imena. Slučaj je došao do Vrhovnog suda SAD i organizatori su izgubili. Ništa od materijala i suvenira nisu mogli da koriste ali prvo takmičenje je okupilo 1350 sportista iz 170 gradova širom sveta.

Na samom takmičenju se ispostavilo da je plivanje bilo jedna od jačih kategorija, i tako je i ostalo do današnjeg dana. Mnogi takmičari su se bavili plivanjem u juniorskoj konkurenciji i odustajali su zbog antigej sentimenta, i tada nespojivosti sporta i homoseksualnosti. Među njima bilo je takmičara koji su se spremali za Olimpijadu, recimo jedan od osnivača kluba Vest Holivud bio je Džim Balard koji se nadao pozivu za Moskvu 1980. ali su igre bojkotovane.

Iz Vest Holivuda dolazi najtrofejniji učesnik gej olimpijada, Brazilac Paulo Figereido koji se takmičio u Meksiko Sitiju 1968. za svoju zemlju, a potom dominirao na ovom takmičenju. Kasnije je jedan od trenera ekipe bio prerano preminuli Mark Četfild – on je plivao za Univerzitet Južne Kalifornije i kao devetnaestogodišnjak je bio četvrti na minhenskoj Olimpijadi 1972. godine. Sa 35 godina je odlučio da se izjasni kao gej jer je pre toga strahovao da će mu biti onemogućeno da se bavi sportom i to je uradio baš na jednoj Gej olimpijadi.

Klub je prošao razna iskušenja. Smešten u Vest Holivudu koji je važio za gej kraj u Los Anđelesu, bio je žestoko pogođen epidemijom AIDSa, naročito specifičnom jer se isprva nije znalo kako se virus prenosi, pa se mislilo da se možda može dobiti i na bazenima. Klub je bio pred zatvaranjem u trenutku kada su Vest Holivud potresali epidemija, skok cene stanarine i nasilje usmereno prema LGBT populaciji. Ipak, i klub i ceo kraj spasao je izbor LGBT većine koja je odborničke mandate iskoristila da obezbedi Vest Holivudu viši nivo samouprave u Losanđeleskom Okrugu a sportistima je dala da koristi javni bazen.

Posle dominantne uloge u plivačkim takmičenjima na Gej olimpijadi Vest Holivud je osnovao i vaterpolo tim i smatraju se jednim od utemeljivača tog sporta u svetu LGBT olimpizma a u Parizu 2018. su osvojili i zlato.

Globalno najpoznatiji vaterpolista koji se javno izjasnio da je gej je španski reprezentativac Viktor Giterez koji je 2016. obelodanio svoju seksualnost i bio jedini LGBT član te ekipe na Olimpijadi.

U francuskom filmu „Visoka škola“ Roberta Salija iz 2004. godine, pratimo junaka koji odlazi na prestižnu francusku školu i shvata da ga jedan cimer aristokratskog porekla ali i mladi arapski momak kog slučajno sreće više privlače od devojke sa kojom dotle bio u strasnoj vezi. Vaterpolo tim i njegova zajednička tuširanja predstavljena su kao prostor snažnog erotskog naboja među momcima, u filmu koji je nagrađen na festivalu u Roterdamu.

Francuzi se ovoj temi na još eksplicitniji način vraćaju u komediji Sedrika Le Galoa „Blešteći rakovi“ iz 2019. godine u kojoj poznati plivač posle homofobne izjave za kaznu mora da trenira ekipu gej vaterpolista i vodi ih na Gej olimpijadu u Hrvatskoj. Film je postigao solidan uspeh i ove godine izašao je i nastavak u kom se ekipa sprema za Gej olimpijadu u Tokiju.

Iste 2019. godine u Turskoj nastaje film „Ne znati“ Lejle Jilmaz o nestanku dečaka koji se bavi vaterpolom i trpi šikaniranje okoline jer je homoseksualac. Film je postigao solidan uspeh na festivalima

U HBO seriji „Generacija“, mlada glumačka zvezda Džastis Smit igra glavnog junaka koji je otvoreno i nesputano gej ali je istovremeno i prvi as školskog vaterpolo tima. U tome ostali junaci ne prepoznaju nikakvu kontradikciju i vaterpolo je prikazan kao jedina aktivnost kojoj je zaista posvećen.

Kulturalni procep

Sudeći po filmovima, vaterpolo je danas sport koji u različitim kulturama ima potpuno drugačiji predznak. U jednim je trofejni sport sa mačo herojima, u drugim utočište za gej momke. Na određeni način ovaj paradoks podseća na staru izjavu Mirka Ilića koji je svojevremeno konstatovao da se mačo muškarci sa Balkana oblače kao gej muškarci na Zapadu, kao da su uzeli pogrešan katalog.

Moć filma nikada ne treba potceniti kada je reč o sportu. Uprkos brojnim sportskim uspesima, upravo je filmsko ime Gangula postalo Šapićev nadimak. Samim tim, gledanje filma o vaterpolu može vrlo lako da vam otkrije jednu potpuno drugu dimenziju ove igre, i to ne u sportstkom već u socijalnom pogledu.

Dimitrije Vojnov

(tekst izvorno napisan za Sportal)

DOBA POBEDA: USPON DINASTIJE LEJKERSA

Kad sam bio klinac sredinom devedesetih, dok je tzv. "Efekat Majkla Džordana" bio izuzetno uticajan u Holivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Erlu Manigou bio je jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.



Iz današnje vizure taj ambiciozni telepik je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakav je ostavljao onomad kada je nasuprot Najkijevoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Vilta i impresionirao Karima dok je još bio Lu Elsindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.




Erik La Sal je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goutove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Sal izmenio a gde je smatrao da treba “štampati legendu”, tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Juta Starse posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Gout negirao se zadržalo kao “istina”.




Priča je sama po sebi već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Čidlu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Sal se dosta i drži toga, pa tako Vilta recimo igra Kevin Garnet a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Voriorsa Džo Smit igra Konija Hokinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sansa, Lejkersa i Hoksa.




Međutim, La Sal je uzeo Čidla da bi ovaj doneo Goutovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuće u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Sal pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.


Zato je ovo funkcionisla kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila “mlada”, i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu. Isto tako ovo definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle "Sopranosa" postao “više od televizije”.

Pre ekspanzije dramskog programa, HBO je bio mesto ekskluzivnog sportskog sadržaja, pre svega boks mečeva koji su bili pionirski pokušaji sistema "plati pa gledaj". Tako je boks a potom bejzbol postao i česta tema njihovih televizijskih filmova. HBO ima veoma bogatu kinoteku filmova o sportu, u boksu ima istinite priče o Majku Tajsonu i Donu Kingu, a o bejzbolu čitav niz istinitih i fikcionalnih priča među kojima se izdvajaju "61" Bilija Kristala o pokušaju Rodžera Merisa i Mikija Mentla da obore rekord Bejba Ruta u broju houmranova ili "Nadimak" Ane Boden i Rajana Fleka o životu domininkanskih juniora koji žele da uđu u MLB.

Poslednjih godina veliku pažnju privukla je serija "Igrači" u kojoj Rok Džonson igra bivšeg NFL igrača koji sada upravlja finansijama poznatih sportista. Konceputalno bliska seriji "Svita", ova serija kombinuje fikcionalne likove sa autentičnim sportistima i uporedo afirmiše glamur i uzbuđenje života vrhunskih sportista. Jednu od glavnih uloga u seriji odigrao je i Džon Dejvid Vošington, Denzelov sin, inače uspešan sportista koji je posle koledža uspeo da dobaci do NFL ugovora sa Sent Luis Remsima, a igrao je i u NFL evropskoj diviziji za Rajna Fajer u Dizeldorfu. Kasnije je u UFL igrao četiri sezone.

"Doba pobeda: Uspon dinastije Lejkersa" je ekranizacija knjige Džefa Perlmana o čuvenoj dinastiji Lejkersa koja je dominirala osamdesetih, osvojila pet titula i bila poznata po tome što su bili uzbudljivi za gledanje i nezgodni za igranje.

U prvom trenutku postavlja se pitanje - ali šta je u tako glamuroznoj priči o ogromnom uspehu materijal za HBO, prepoznatljivom po užarenoj drami prepunoj kontroverze?

Recimo, sporedni učesnik osvajanja prve titule tokom Šoutajma, Spenser Hejvud tvrdi da je u to vreme osamdeset posto Lige koristilo kokain. Ipak, malo ko kao on.

Naime, Hejvud je u to vreme bio oženjen supermodelom Iman (danas poznatijom kao Bouvijevom udovicom), vozio „rols-rojs" i trošio pozamašnih trista dolara dnevno na narkotike. Prevedeno u današnji novac, to je oko 940 dolara.

Ako je to velika suma, treba napomenuti, na mnogim mestima Hejvudov novac „nije vredeo", dileri su mu davali drogu besplatno samo da bi bili deo glamura koji je nosio Šoutajm.

Hejvud je danas član springfildske Kuće slavnih kao igrač koji je u karijeri imao u proseku 20,3 poena i 10,3 skokova po utakmici.

Ostavio je ipak dubok trag i u istoriji drogiranja kao jedan od pionira „fribejsinga", alternativnog načina konzumiranja kokaina, čiji je bio promoter pod uticajem jednog lekara-narkomana.

Tokom finala konferencije sa Sijetlom i velike borbe za titulu sa Filadelfijom, Hejvud prepoznaje da je vreme da iskoristi svoju priliku i dođe do titule. Odlučuje da prekine sa drogiranjem dok se ti mečevi ne završe, ali jedne noći je poklekao.

Posle bančenja do tri ujutru sa prijateljima, popio je „kvalud", lek od kog se u „Vuku sa Vol Strita“ izbezume Leo Di Kaprio i Džona Hil, sigurno se sećate te antologijske scene.

Seda za volan i kreće pravo na trening. Na nekoliko semafora prema trening-sali Lejkersa pada u san, bude ga sirene, i nekako stiže na sastanak ekipe.

Tokom gledanja snimaka protivnika u zamračenoj prostoriji, nekoliko puta pada u san, ali ga Majkl Kuper, saigrač koji je konzumirao kokain ali nije dopustio da ovaj konzumira njega, u nekoliko navrata budi. Međutim, Hejvudov san je bio pretvrd kad je krenulo istezanje i trener Pol Vesthed ga izbacuje sa treninga.

Ubrzo, nezadovoljan minutažom, mamuran od narkotika i odbačen od patrijarha ekipe Karima Abdul Džabara, Hejvud biva izbačen iz tima kada je bez razloga napao rukija Breda Holanda. Jedino mu se Džamal Vilks javio tih dana da vidi kako je, a to dovoljno govori o tome koliko su se saigrači osetili izdanim.

Izbacivanje iz ekipa i česta odsustva Iman zbog modnih revija po Evropi, nisu dobro uticala na Spensera i on u kokainskoj histeriji kreće da kuje plan. Ubiće trenera Pola Vestheda.

Ideja je sledeća - dovešće ekipu kriminalaca iz Detroita koji ga obožavaju, ovi će Vesthedu iseći kočnice i isterati ga sa krivudavog puta koji vodi prema Forumu.

Ovde moramo napraviti mali flešbek - krivudavi putevi oko kuće su Vestheda i učinili trenerom Lejkersa. Ovaj bivši koledž pedagog i poznavalac Šekspira je sezonu počeo kao asistent Džeka Mekinija, ni ne sluteći dileme koje će se pojaviti pred njim, povremeno dostojne i samog Barda.

Jednog slobodnog dana, pozvao je Mekinija na partiju tenisa. Međutim, kako su im supruge bile u crkvi na sastanku svog dobrotvornog društva, Mekini je krenuo biciklom do Vestheda. Na krivudavom putu je pokušao da malo uspori bicikl, međutim kočnica se blokirala i on je odleteo sa bicikla udarivši glavom o beton.

Zadobio je povrede glave koje su mu nepovratno oštetile pamćenje i posle nekoliko sezona je shvatio da više ne može da trenira i penzionisao se.

Vratimo se sada u brzinu. Dakle, plan je bio da se na toj već osvedočeno baksuznoj saobraćajnici likvidira Vesthed. Srećom po njega, Hejvudova majka primetila je da ovaj pravi neke sumnjive telefonske razgovore i kad mu je zapretila da će ga prijaviti policiji ako sprema neku nevolju, on je odustao.

Serija "Doba pobeda" dakle samo po ovoj crtici iz prve sezone pokazuje da može biti prvoklasno televizijsko ostvarenje. 

Spenser Hejvud je sledeće sezone došao u Evropu, i upamćen je po sezoni koju je u Veneciji odigrao uz rame sa Prajom Dalipagićem. Danas ima sedamdeset godina i izmolio je oproštaj od Vestheda.

Kako je ovaj slučaj prikazan u seriji?

Slično ovome kako sam ga ispričao, samo sa mnogo više pijeteta prema Spenseru. Autori insistiraju na njegovom autoritetu, recimo spada među retke koje Karim uvažava jer je na početku karijere na sudu izborio svoje pravo da zaigra u NBA, a imao je teško detinjstvo u nezamislivoj sirotinji, potpuno nespojivom sa glamurom igranja profesionalne košarke, naročito u Njujorku gde ga je slava progutala.

Dakle, Perlmanov rukopis je promenjen. Ali, sam Perlman je time zadovoljan uprkos tome što sami protagonisti te ere baš i nisu.

Najviše se žalio Džeri Vest koji je u knjizi prikazan kao bivši igrač koji nije voleo trenerski posao, i bio protiv toga da se draftuje Medžik, da bi u seriji potom sve te Vestove osobine bile prenaglašene do tačke da je zapretio sudom.

U seriji Vest dobija HBO tretman - kada mu Džeri Bas obezbedi budžet sa kojim može formirati šampionski tim on leži go na podu, depresivno suočen sa ispunjenjem ambicije koje se i sam plaši, u kancelariji tokom napada besa lomi svoje MVP odličje i pravi ekscese. Njegova nezadovoljstva su autori dosta eksteriorizovali, i Vest je mobilisao svoje tadašnje igrače i saradnike da ga u ovom sporu sa HBO podrže. I oni su to uradili.

Kako rekoh, Džef Perlman je priznao razlike u tekstu i onome što je na ekranu ali je podržao umetničku viziju i ovom sporu može se reći samo jedno - serija sasvim sigurno nije udžbenik.

Ima tu još tema čiji je prikaz osetljiv, recimo povreda Džeka Mekinija. Sama nesreća je zaista briljantno i moćno ekranizovana, njegovo psihološko stanje posle nje je solidno rekonstruisano, ali opet ima određenih karakternih detalja koji nadograđuju knjigu u veoma osetljivom segmentu.

Reditelj i producent Adam Mekej možda nije ime koje mnogo obećava kada krenete u bioskop na njegov film, ali za HBO je napravio izuzetnu seriju "Naslednici" i ima dar da okupi ekipu koja će predstaviti ljude koji se nevaljalo ponašaju.

I ovde je u tome uspeo. Doduše, doneo je svoju lošu naviku iz bioskopskih priča, probijanje "četvrtog zida" u kom protagonisti izađu iz scene i kreću da se obraćaju publici, ali je s druge strane svojim prepoznatljivim infografikama, crtežima i natpisima kojima pomaže naraciju uspeo da obogati niz scena u seriji - poput one kada Dželi Bin Brajant u dresu Klipersa brani ubacivanje Lejkersa a na tribinama plače njegov mali sin Kobe, sve praćeno pisanim komentarom "Kobe traži da ga trener uvede u igru".

Stoga, kao što su Lejkersi napravili šou od košarke, tako je i Mekej napravio šou od dramske strukture. Sve može, likovi koji se obraćaju publici, naknadna pamet u kojoj ono što mi znamo biva primenjeno na događaje decenijama ranije, i kada autori sebi uzmu toliko slobode, postavlja se pitanje kako će njom ovladati i da li će ja zauzdati.

Srećom, kao i talenat Šoutajm Lejkersa i ogromna autorska sloboda na kraju biva zauzdata i serija pronalazi svoj oslonac u solidnoj karakternoj drami.

Kada je poručena druga sezona, HBO nam je praktično rekao da ćemo ispratiti celu epohu, koju sama serija završava situacijom kada Medžik saznaje da je HIV pozitivan, i to će biti jedno veoma zanimljivo gledalačko a za mene i profesionalno iskustvo.

Naime, ljubitelji košarke znaju da posle prve titule sledi kriza, sledi shvatanje da Vesthed ipak ne zna dovoljno, neuspeli draft na kom gube Lerija Nensa, i tek dolazak Peta Rajlija nastavlja život ove Dinastije.

Postavlja se pitanje, kako će se serija nositi sa ovom fazom. I moja stručna procena glasi - verujem dosta dobro. Naime, sada su u prvoj sezoni uvedeni likovi, upoznali smo ih većinu u najboljem svetu, i kada krenu padovi, to će likovima dati dubinu i raznovrsnost seriji.

Kao scenarista "Montevidea" u kom doduše ima još manje istorije nego u ovoj seriji uvek sam se pitao kako bi izgledala serija koja ide dalje i recimo prati ekipu na relativno nevažnom šampionatu 1934.

"Doba pobeda" svakako neće biti prva serija koja će pratiti jedan duži sportski ciklus - antologijska i verovatno najbitnija serija smeštena u svet sporta "Svetla petkom uveče" Pitera Berga pratila je pet sezona u životu dve srednjoškolske ekipe američkog fudbala gde je bilo i trofejnih i propalih sezona, dakle ranijih uzora ima.

No, karakteri su postavljeni. I oni najvažniji su uspeli da komuniciraju sa publikom.

Najslabiji od jakih likova bio mi je Pet Rajli kog igra Edrijen Brodi. Perlman ga u knjizi opisuje kao znatno sigurnijeg i mnogo više kul lika nego što je u seriji i rekao bih da autori žele da povećaju tu transofrmaciju junaka od poluhipika do zalizanog kouča u Armani odelu koji ide iz grada u grad kao babica NBA slave i porađa ništa manje od dinastije.

Najbolji Karim Abdul Džabar kog sam video na ekranu bio je Deantoni Lengston, još u fazi kad je bio Lu Elsindor u biografskom filmu o Goutu. Solomon Hjuz ima naravno daleko veću ulogu, takođe je bivši košarkaš i ima harizmu punokrvne filmske zvezde. Način na koji gradi - sada već Karima - počev od scene u kojoj ga uvode kao junaka - na snimanju kultne role u još kultnijoj parodiji "Ima li pilota u avionu" pa sve do jedan-na-jedan scene kada poučava Medžika filozofiji "nebeske udice", ispunjava ekran neverovatnom harizmom, energijom i nedodirljivim autoritetom.

Kvinsi Ajzea u ulozi Medžika opet donosi sav neophodni šarm po kome se izdvojio i kojim je ne samo razoružao saigrače i javnost već odveo Ligu u internacionalne okvire, postepeno je učinivši globalnom.

Sin Lejkera Norma Niksona, Devon, igra svog oca, takođe veoma efektno, glumački ubedljivo i energično. Jedna od duhovitijih scena u seriji prati glumačko iskustvo samog Norma Niksona koji se pojavio u kultnoj košarkaškoj komediji "Riba koja je spasila Pitsburg" i na premijeri shvatio da mu je uloga bitno reducirana. Džamala Vilksa nema mnogo u seriji pa nema pomena njegove upečatljive uloge u prvom filmu Lorensa Fišburna iz 1975. godine.

I dalje mi je podela Eplove parabiografske serije o Kevinu Durantu košarkaški ubedljivija, naprosto snimana je sa mnogo manjim budžetom i sa znatno manje specijalnih efekata - ali ovi momci deluju kao Medžik, Karim i Norm čak i kada im se baci lopta.

Kao i svaka uspešna dramska obrada sportskog događaja ili ekipe, ključ je uvek u međuljudskim odnosima koji na terenu dostižu svoj vrhunac a ne u loptanju, i to Mekejeva ekipa dobro zna.

Džeri Vest će možda otići na sud, ali "Doba pobeda" je izuzetno uspela i atraktivna serija koja što više pokušava da nas uvede iza mita o Lejkersima zapravo ga ojačava, i nema sumnje za koji klub navijaju njeni autori.

Džejson Klark je ugledan glumac i Džeri Vest uprkos nešto karikaturalnijem prikazu nije potcenjen kao ličnost i pored nervoze i namćorluka, krije se smisao za humor i veština da se prepozna talenat.

Skoro deceniju pre ovih događaja snimljen je film "Kum". Sada je i taj kultni poduhvat, maltene u isto vreme dobio seriju o svom nastanku i čini se da je ovo televizijska sezona velikih losanđeleskih priča.

A Lejkersi i "Kum" su neke od najvećih.

Dimitrije Vojnov

(integralna verzija teksta objavljenog na portalu RTS)

STARI - TOP10 - 2021

top 10 >

1. FREE GUY, Shawn Levy

Shawn Levy je čovek koji je snimio REAL STEEL a to znači da se na njega mora računati koliko god on u međuvremenu zatrpavao svoj opus mediokritetskim filmovima bez mnogo ideja i identiteta. Sposobnost da snimi veličanstven film povremeno vratila mu se po drugi put u životu, u filmu FREE GUY.

A dva puta u karijeri jednog reditelja nije malo.

FREE GUY je uspešno izveden spoj niza poznatih koncepata koje je na svež način iskombinovao specijalista za takve stvari Matt Lieberman. Ko-autor ovog filma Ryan Reynolds, čovek koji se definitivno mnogo pita na projektima koje snima, tom spoju polovnih delova ulio je dušu i sa Jodie Comer napravio likove koji su odjednom svemu ovome dali smisao i pretvorili ovu celinu u nešto sveže, relevantno i to ne uprkos već upravo zahvaljujući toj derivativnosti.

2. KING RICHARD, Reinaldo Marcus Green

U čisto akademskom pogledu, KING RICHARD je možda i najveštije sklopljen i izveden film koji sam gledao prošle godine. Način na koji scenario Zacha Baylina uspeva da sažme uspon sestara Williams pod strogom i samouverenom rukom ekscentričnog oca Richarda, a da pritom film itekako diše; način na koji Will Smith svojom dominantnom naslovnom rolom usmerava ceo film, deluje kao ozbiljna lekcija koja deluje da je laka ali je zapravo veoma teška.

Ovo je treća Smithova istinita priča iz istorije sporta, i ponovo je reč o dubinskoj studiji ličnosti i problema, na neki način zaokružujući temu crnog atlete u Americi - od Alija kao ključnog čoveka koji je otvorio pitanje rase i emancipacije, preko doktora Omalua koji se bavio razaranjem tela i psihe sportista i nebrige o tome pa sve do Williamsa kao oca dve šampionke.

U ovoj priči o ocu dominantne teme su naravno njegov ekscentrični plan, način kako je ceo podvig sportski i karakteno izveden ali i rasa i klasa. KING RICHARD je priča o prvim nesalomivim crnim šampionkama u belom sportu koje su došle iz kraja u kom se taj sport ne igra, i kroz svoj nastup promenile i svoju sudbinu ali i sam sport.

Tenis je generalno moćan agens tranzicije. Mi to najbolje znamo ne samo kroz Novaka Đokovića već i kroz naše ranije teniske šampione čiji su rezultati najavljivali društvene promene. KING RICHARD je to prepoznao kao temu na vreme.

3. MALCOLM & MARIE, Sam Levinson

Sam Levinson se protekle četiri godine pojavio kao furija i stigao je da u svom trećem celovečernjem filmu snimi i autorefleksivnu priču o savremenim filmskim autorima. U specifičnom istorijskom trenutku Covid pandemije, Levinson je zabeležio jedinsven istorijski trenutak u kulturnom životu Amerike a samim tim  i celog sveta, a to je epoha #MeToo, Woke i Black Lives Matter pokreta. John David Washington i Zendaya igraju filmskog reditelja i njegovu muzu koji posle premijere dolaze kući i ulaze u jednu dinamičnu polemičku dramu. Slika u filmu je crno-bela i evocira ne samo art house već i period u kom afroamerički likovi nisu dobijali ovakve priče. Levinsonovi uzori u ovom filmu su retro, dijalog je mametovski i veoma stilizovan, ali sama priča je grčevito aktuelna na svakom nivou i Levinson zaslužuje priznanje kao jedan od najubedljivijih reditelja koji tumače trenutak uporedo sa njegovim proticanjem.

4. CANDYMAN, Nia DaCosta

CANDYMAN Bernarda Rosea ostaje jedna od mojih prvih ljubavi kad je reč o hororu. Ovaj nastavak, ponovno promišljanje, obnova - iz pera i u produkciji Jordana Peelea ne samo da je dostojan originala već ga na neki način produbljuje gotovo do nivoa filma eseja. Za razliku od THE MATRIX RESURRECTIONS, apsolutne abominacije Lane Wachowski u kojoj je neuspešno pokušano nešto slično sa THE MATRIXom, DaCosta i Peele su snimili film u kom Candyman kao legenda o crnom slikaru kog je ubio belac sa čijom kćerkom se zavoleo, konačno dolazi do nivoa savremene umetnosti.

Od prvog CANDYMANa preko jednog bioskopskog i jednog DTV nastavka do ovog najnovijeg, mogao se napisati esej o odnosu prema slikarstvu unutar ovog serijala. I kod DaCoste je i sam protagonista slikar koji je deo savremene umetničke scene, i sam film je isti takav jer preuzima čitav niz postupaka baš iz moderne umetnosti.

Ipak u korenu svega leži jedna stvar vidljiva još u izvanrednom dokumentarnom filmu HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR a to je da Jordan Peele ima ozbiljnu vezanost za Roseov izvornik. I u novom CANDYMANu se osećaju decenije njegovog razmišljanja o ovom filmu, pa je on između ostalog i film-esej o fenomenu Candymana i načinu na koji on opstaje u savremenim političkim i umetničkim okolnostima.

Roseov film je imao jedan veoma specitičan izraz - režiran je kao horor od prvog do poslednjeg kvadrata, sa neprestanim stvaranjem tenzije ali na nivou izlaganja priče u scenariju bio je atipičan, asimetričan, višeznačan. Nia DaCosta snima CANDYMAN sa sličnim atributima ali isto tako horor je u njemu u drugom planu i povremeno izbija u priči o umetnosti, rasi i džentrifikaciji.

Ovo je film kome ću se svakako još vraćati.

5. THE MITCHELLS VS THE MACHINES, Michael Rianda & Jeff Rowe

Lord i Miller su ponovo producirali briljantan animirani film. THE MITCHELLS VS THE MACHINES nije SPIDERVERSE po svojoj trangresivnosti i preispitivanju forme ali jeste vrhunska verzija zapleta o neumitnom ratu ljudi protiv mašina, u svetu u kom su mašine već duboko zašle u naše živote, intimu i svakodnevicu. Tema nije nova, ali je ovde sveže i maštovito izvedena. Ulogu stripa iz SPIDERVERSEA pruzima kultura DIY videa kojima se bavi kćer iz naslovne porodice. Rianda i Rowe prave raskošan film sa sjajnim formalnim bravurama i spremnošću za uzbudljive digresije, po čemu uspeva da zaliči i na indie igrenjak, iako nije. Drago mi je da se film kao negative pickup od Sonyja pojavio na Netflixu. Ne znam kako bih podneo da je propao u bioskopima kao SPIES IN DISGUISE.

6. BENEDETTA, Paul Verhoeven

Verhoeven je zagazio u devetu deceniju ali i dalje ima vitalnost mladog reditelja oličenu u intenzivnoj potrebi da nam nešto kaže. Ovde se bavi pričom o sestri Benedetti za koju je nesporno da je bila lezbejka ali je ostalo nejasno da li su se tokom njenog boravka u manastiru i starešinstva u njemu desila i neka čuda ili nisu. Verhoeven nije snimio nepogrešivo remek-delo kao što je bio ELLE ali je snimio film sa specifičnim humorom, u stilskom pogledu nekako vanvremenski jer izgleda i savremeno ali i recimo kao POPE JOAN Michaela Andersona, napravljen sa punim uverenjem i željom da se priča prenese gledaocu.

Osim kad se filmskom režijom bavi Martin Scorsese, ona nije oblast u kojoj se s godinama stiče kvalitet. Verhoeven je međutim prilagodio stvari sebi pa sada i on ima plodno rediteljsko treće doba u kom nastaju dragoceni filmovi.

7. ARMY OF THE DEAD, Zack Snyder

U epohi raznih ekranizacija stripova, filmskih priča o igračkama, i uopšte snimanju filmova po svemu sem po originalnim idejama, Zack Snyder je uspeo da se nametne kao autor u bordvelovskom smislu, baveći se baš tim temama. Kada je na kraju u slučaju filma JUSTICE LEAGUE, Snyderova ideja autorstva, prožeta sa percepcijom fanova otišla naprosto predaleko, preselio se na Netflix. ARMY OF THE DEAD je doduše otišao sa njim kao projekat u turnaroundu iz Warner Brothersa, dakle razvijan je kao klasičan bioskopski film, nije autohtoni Netflix ali nije ni negative pickup kao McGjev THE BABYSITTER.

Ono što je ARMY OF THE DEAD pružio je jedan vagnerovski pristup zombie filmu, sa sve referencama na Wagnera u samoj priči. Nisam fan skupih zombie filmova, čak naprotiv, ali ova simfonija koju je Snyder orkestririao čini da napravim izuzetak. Ovakav anarhičan tentpole picture nije mogao nastati u produkciji nekog studija još od slavnih dana BAD BOYS 2. Ne čudi da je i Bay svoj najskoriji autorski projekat izveo baš na ovom servisu.

8. LOCKED DOWN & CHAOS WALKING, Doug Liman

Doug Liman je snimio svoju dozu skupih filmova sa devetocifrenim budžetima, dokazavši da ume da rukovodi preduzećem zvanim tentpole picture. Međutim, kao old money lik sa korenima u indie filmu, uspeo je da ostane atipičan reditelj u savremenom Holivudu, nikada nije sebi dozvolio da se ukopa u franšizama, nastavcima i ponavljanju. Osim ako nije ponavljanje iste životne situacije kao u filmu EDGE OF TOMORROW koji ostaje njegov magnum opus.

U 2021. godini nastupio je sa dva različita filma. LOCKED DOWN je high concept romantična komedija velike pljačke, snimljena za vreme COVID pandemije i okrenuta tom događaju. Taj film u sebi nosi dozu ekscesa, vidljiva ograničenja okolnosti u kojima je nastajao, i samim tim specifičnu indie poetiku koju Liman prepliće sa pitkom žanrovskom idejom.

CHAOS WALKING s druge strane je dugo snimani, i zbog nečega problematični pokušaj da se napravi YA franšiza čiji je osnovni problem u tome što je javnost previše znala o tome kako je nastajao. Da nismo znali koliko je to skup a samim tim i ambiciozan film, onda bismo mnogo bolje prihvatili ovaj svemirski vestern sa harizmatičnim Tomom Hollandom i Daisy Ridley u glavnim ulogama i nekim radikalnim rediteljskim rešenjima koje su pokušale da zarobe nešto što se možda i ne može ekranizovati.

Oba ova projekta bave se ekstremima, priča o njihovom nastanku je deo iskustva koje nas u njima čeka. Međutim, u oba slučaja reč je o jako zanimljivim filmovima kojima priča o nastanku nekada doprinosi a nekada i smeta.

9. A BOY CALLED CHRISTMAS, Gil Kenan

Gil Kenan, kao možda i najdosledniji nastavljač tradicije Amblina, našao se u nezavidnoj situaciji. Nijedan film koji je snimio nije bio dovoljno veliki hit da bi mu omogućio da se bavi onim što mu najbolje ide - a to su skupi filmovi za decu i omladinu, sa elementima fantastike i strave. Srećom, Kenan je dobio priliku van Holivuda, u Evropi i ekranizovao je roman Matta Haiga, u adaptaciji koju potpisuje sa Ol Parkerom. Ovaj film sniman u Češkoj donosi ugođaj starinske filmske bajke koja i potiče iz Evrope, sa hensonovskim osećajem za detalj, izvrsnom mešavinom digitalnih i fizičkih efekata, i rekonstrukcijom imaginarija i strukture knjige na ekranu.

10. LOCO POR ELLA & MAMA O PAPA, Dani de la Orden

Španske romantične komedije se često uzimaju zdravo za gotovo, kao potrošna roba koja nekako pada sa neba, ali reč je o žanru u kom je ova kinematografija uspela da izgradi ne samo visok nivo realizacije već uspeva da formira i svoje autohtone autore. Dani de la Orden se nametnuo kao jedan od njih, i u 2021. godini je nastupio sa dva vrhunska naslova. 

LOCO POR ELLA je svojevrsna parafraza ONE FLEW OVER THE CUCKOO"S NEST i govori o novinaru senzacionalističkog portala koji se ubacuje u duševnu bolnicu kako bi bio blizu pacijentkinje u koju se zaljubio. Ovaj film na jedan veoma interesantan način prikazuje odnos dvoje ljudi koji nikada ne iskoračuje iz ovkira romantične komedije ali je zapravo kompleksan jer u njemu manična depresija igra veoma značajnu ulogu.

MAMA O PAPA je duhovita, nestašna komedija o paru koji se razvodi i istovremeno oboje dobijaju ponude za posao van Španije. Tada roditelji kreću da se nadmeću kako da deca pripadnu onom drugom kako im ne bi ugrožavala ambicije.

Obe komedije vrše inverzije u bitnim segmentima konvencije žanra i guraju ih do same granice, ostavljajući vidljiv autorski pečat pri tome. MAMA O PAPA je rimejk francuskog filma, ali krajnji rezultat je upečatljiviji zbog de la Ordenove lakoće izlaganja likova i beskrajne kolekcije gegova koji izleću u visokom tempu a ne zaustavljaju priču.

STARI - TOP 10 - 2020

 

iznad crte >

TENET, Christopher Nolan

Pozicija "iznad crte" obično je namenjena filmu koji je svojim dometom proširio polje delovanja, uveo nešto novo i nešto dobro u naše gledalačko iskustvo.

TENET nije taj film, ali SPIES IN DISGUISE jeste. Po pravilima ove liste, na nju već godinama ulaze filmovi koji su svoju premijeru doživeli u godini iza nas. I tu se vrlo često dešavaju razni svesni previdi, recimo na listu nekada ne uđe najbolji pogledan film iz te godine, ako joj ne pripada, ili film koji je imao festivalsku rpemijeru ranije a tek u njoj postao dostupan za gledaoce.

TENET Christophera Nolana je film o tome kako je vreme, hm, teško je shvatiti kakvo. Ali svakako manje jasno nego što smo mislili. Pa onda samim tim, možemo da stavimo TENET na ovo mesto i ne prekršimo pravila liste, a da malo progovorimo i o najboljem filmu koji sam gledao u 2020. a to je SPIES IN DISGUISE koji je doživeo premijeru 2019.

SPIES IN DIGUISE Nicka Bruna i Troya Quane je briljantna parodija i dekonstrukcija filmova o James Bondu i rekao bih jedan od onih iz plejade naslova koji poslednjih godina pokušavaju da dozovu zvanični serijal pameti. Bilo da su u pitanju U.N.C.L.E. ili KINGSMAN ili INCEPTION odnosno sada SPIES IN DISGUISE, ti naslovi su nudili bolje razumevanje Bonda od svakog filma u kom igra Daniel Craig, a naročito od poslednja dva.

SPIES IN DISGUISE je namenjen deci i ima outlandish premisu kakvu bih lako mogao da zamislim u nekom 60s Bond-spoofu. Supeagent krojen po Bondu i mladi nerdy naučnik, koji kad poraste želi da bude Q, daju se u bekstvo i ulaze u obračun sa negativcem koji želi da uništi celu američku obaveštajnu zajednicu.

Da, naravno, umalo da zaboravim, posle prvog čina, glavni junak popije neku špeciju od koje se pretvori u goluba. I zahvaljujući tome shvati kako su mu sve nasilne metode kojima se vodio zapravo ne samo bile udaljavanje od tajnovitosti i suptilnosti špijunskog posla već i da su mnoge ljude unesrećile i učinile ih gorim i opasnijim nego što su bili.

U tom smislu, SPIES IN DISGUISE dekonstruiše mnoge ključne aspekte Bond-franšize, od nesputanog razaranja i fetišističkih gadgeta koji seju smrt, preko maskuliniteta i konzumerizma koji prati junaka, pa sve do same kontraproduktivnosti takvih špijunskih operacija.

Generalna transhumanistička dimenzija ove priče je uostalom vrlo jaka, i pokazuje da je to možda jedan od onih najosetljivijih aspekata Bonda gde se otvara pitanje šta ako ne bude muškarac i belac. A ovde se razrađuje ideja šta ako u nekom trenutku više nije ni čovek.

Voleo bih ipak da su ga pogledali i neki odrasli, recimo oni zaduženi za nove Bond-filmove.

U TENETu pak Nolan ponovo posle INCEPTIONa ističe svoju kandidaturu za taj posao.

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Potcenjen deo tradicije špijunskog filma, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj motiv izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti. Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju na blagajnama. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuđeno publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

top 10 >

1. EMBATTLED, Nick Sarkisov

Nikolaj Sarkisov je neverovatno dobro čuvana tajna postsovjetskog filma, Gruzin koji se kretao po marginama ruske produkcije bez zapaženih rezultata i onda eksplodirao u svom američkom debiju, i to sa filmom koji je možda najameričkiji po svojoj temi i rukopisu. Prošlo je više od dve decenije od kada je Dave McKenna zadužio moju generaciju scenarijem za kultni film AMERICAN HISTORY X i posle godina lutanja, navodnih neslaganja sa kolegama koje su ga etiketirale kao teškog za saradnju, vratio se u Heartland, sa jednom muškom pričom o porodici MMA šampiona koja je otuđena od njega ali opet sudbinski vezana u jedan ciklus ljubavi koja se smenjuje sa nasiljem, i nasleđem koje vreba u raznim formama. Sarkisov je snimio film bez lošeg mesta u glumačkoj podeli i sa Stephenom Dorffom koji iznova potvrđuje kolika harizma čeka da bude upregnuta u nešto što ima smisla. EMBATTLED je sve ono što je O'Connorov WARRIOR hteo da bude, i mnogo više od toga.

 
2. THE BABYSITTER: KILLER QUEEN, McG

Prvi THE BABYSITTER koji je po Duffieldovom scenariju snimio McG zauzeo je osmo mesto godišnje liste Starog Kadra pre tri godine. Nastavak je sada na drugom mestu. Da li je to znak da je godina bila slaba ili da je nastavak toliko superiorniji?

Svaki odgovor na to pitanje je jeftin, a razlozi za ovaj skok se nalaze u nečemu drugom. Naime, THE BABYSITTER je bio Netflixov negative pick up filma koji je snimao New Line za klasičnu bioskopsku distribuciju. To je film koji je završio na streamingu ali je inicijalno pravljen za klasičnu distribuciju u bioskopima i potom na kućnim formatima te je poštovao određene zakonitosti i ograničenja. Drugi deo je pravljen za Netflix i u njemu je McG zaista mogao da se autorski opusti i napravi jedan visokoestetizovan film koji po mnogo čemu odstupa od bezobrazne ali ipak kontrolisane dekonstrukcije slashera iz prvog filma, i ode korak dalje u specifično audiovizuelno iskustvo koje ispituje jedno od ključnih pitanja savremene kinematografije a to je pojam sequela.

I teško je pobrojati do kojih je zaključaka došao ali za početak pokazao je da sequel čak i kada ponavlja uspešne elemente prvog filma može biti nešto potpuno drugačije. Naročito, ako se pravi za Netflix.

3. SPONTANEOUS, Brian Duffield

Brian Duffield je veteran Black Lista na kojoj se holivudski poslenici izjašnjavaju o najboljim nesnimljenim scenarijima, i već godinama dobija priliku da mu se ponešto realizuje ali ili izmiču njegovi kanonski radovi ili se pojavljuju bitno izmenjeni. Kada se poduhvatio ekraniizacije romana Aarona Starmera, Duffield je uzeo stvari u svoje ruke i odlučio je i da piše i da režira. U senci mnogih većih produkcija, na vetrometini između indie filma i nekog sporednog projekta velikog studija, snimio je raskošan debi, ostvarenje o mnogo čemu koje se žanrovski može odrediti kao cronenbergovski ljubavni film o odrastanju. Namenjen mladima. SPONTANEOUS izmiče žanrovskoj klasifikaciji i teško ga je zamisliti u bilo kom kalupu koji nameću studiji u današnje vreme. Međutim, pandemija Covid-19 je povećala značaj streaminga, i pojačala je odjek priče o nečemu što u sebi ima elemente enigmatične zaraze. Na taj način je i SPONTANEOUS dobio pažnju koju zaslužuje.

4. THE HUNT, Craig Zobel

THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je pretprošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polarizujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda prošlog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske produkcije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo jače udarila.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu. Ne znam koliko su autori zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali mene je obradovalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

Dobili smo višelojan film, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

5. PROJECT POWER, Schulman & Joost

Zatvaranje bioskopa dovelo je do povlačenja velikog dela najambicioznijih blokbastera sa rasporeda. Uprkos tome što je godina krenula veoma dobro sa DCEU filmom BIRDS OF PREY a završila se katastrofalno sa WONDER WOMAN 1984 iz iste kuće, publika je bila pošteđena strip ekranizacija i superheroja. Tom temom se međutim na svoj način pozabavio Netflix na nekoliko načina. Pogrešan je bio onaj u formi ekranizacije Millarovog IPa OLD GUARD ali je zato PROJECT POWER bio onaj pravi. Schulman i Joost su snimili stripovski film o superherojima koji nije baziran na stripu i koji ove priče dovodi u pravi kontekst. Ovo nije niskobudžetni film, ali svakako ne prilazi temi superherojstva u A+ produkcionom formatu, već jednom racionalnijem, street-level maniru, sa spontanim i ubedljivim Woke intervencijama, sa ulicama Nju Orleansa koje funkcionišu kao lik za sebe i konačno sa odličnom glumačkom podelom koju predvode Jamie Foxx i Joseph Gordon-Levitt. PROJECT POWER je daleko od savršenog filma, baš onakav kako strip ekranizacija i treba da izgleda.

6. SHADOW IN THE CLOUD, Roseanne Liang

Max Landis zbog svojih nepočinstava prolazi kroz poništenje u Holivudu, i proživljava i jednu sasvim nezasluženu negaciju kao umetnik, delom zbog tih događaja a verovatno i zbog eksponiranja na socijalnim mrežama. Te dve stvari se sada hrane jedna drugom, a morali bismo da ih ipak razdvojimo. Svaki novi realizovan Landisov scenario je vredan pažnje, a SHADOW IN THE CLOUD je naročito zanimljiv jer stoji kao jedan mali, nestašni, žanrovski film nove generacije.

Max Landis je pisac za gledaoce koji su odavno "prezupčili" i koje zanima krtina. Uprkos tome što se on veoma dobro snalazi i u mejnstrim formama, sposoban je da pravi velike prodore upravo o oblasti pikantnijih žanropvskih sadržaja, namenjenim onima koje zanima "krtina" i koji nemaju previše živaca za neke klasične rasporede intervala i akcenata po akademskim pravilima.

SHADOW IN THE CLOUD je munjevit akcioni horor smešten u Drugi svetski rat, u trup jednog savezničkog bombardera kojeg spolja napadaju Japanci a gremlin iznutra. U filmu se susreću priče iz AMAZING STORIES i TWILIGHT ZONE, Looney Tunes crtać za upozoravanje savezničkih pilota ali i Tex Avery kao inspiracija za postupak, Joe Dante i George Miller, pa i rani Peter Jackson.

Ovo je žanrovski film pravljen za sladokusce, i posle OVERLORDa Juliusa Averyja i JJ Abramsa povratak horora o Drugom svetskom ratu u ruke sirotinje.

7. EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA, David Dobkin

Nisam preveliki poštovalac komedija u kojima se Will Ferrell bavi parodiranjem pojedinih profesija ili sportova, ali EUROVISION je film koji uspeva da zarobi jedan čitav niz istinskih kontradikcija koje čine ovo takmičenje toliko važnim i privlačnim već decenijama. Brojni filmovi iz raznih zemalja su u većoj ili manjoj meri obrađivali temu Evrovizije i svi oni su snimani u državama koje učestvuju u takmičenju. Paradoksalno, najbolji i najtemeljniji film o tome snimili su Amerikanci, i to u pokušaju da se podsmevaju toj tradiciji. Srećom, ovde je Ferrellov princip da kroz pučku komediju dekonstruiše ozbiljne teme uzeo da se bavi fenomenom koji je samo formalno neozbiljan, i uspeo je da u njega pronikne. Međutim, ako je Ferrell ovde uradio ozbiljan posao iza kamere, pred njom srce filma je Rachel McAdams koja je učinila da cela ova bizarna zamisao dobije dušu i zaista zaživi.

8. SYLVIE'S LOVE, Eugene Ashe

SYLVIE'S LOVE je melodrama smeštena u period od 1957. do 1963. godine sa Tessom Thompson u glavnoj ulozi. Ipak, pored jedne od najmagnetičnijih glumica svoje generacije u glavnoj ulozi, ovaj film ima još tri specifična aduta. Prvo reč je o zaista klasičnom ljubavnom filmu, formi melodrame koja je gotovo isterana iz bioskopa u prestige pictures a tamo se onda obično mora dodati još nešto. Ovde tog nekog dodatka suštinski nema ali ga itekako ima u pogledu forme. Za početak, ovo je film koji je smešten u epohu kada su afroamerički likovi imali određeni protagonizam u američkom filmu ali nikako u ovako čistom ljubavnom filmu koji je bio rezervisan za bele likove i glumce. Naravno da neka kompleksna pitanja rasnih odnosa u ovom filmu nisu sasvim zaobiđena, ali ona su mnogo manje prisutna nego što bi recimo bila u ostvarenju iz epohe u koju je smešten i kada se crni lik "morao opravdati" nekakvim činom emancipacije i angažmana. Drugi element filma je još osetljiviji za krajnji utisak a to je rekonstrukcija Technicolor izgleda raskošnih melodrama iz tog perioda koja je lako mogla skliznuti u parodiju ali srećom nije. zato, SYLVIE'S LOVE stoji kao jedan veoma fini izuzetak u kom se iznova slave fundamentalni kvaliteti holivudskog filmmejkinga, lepi ljudi i lepi kadrovi.

9. LOVE AND MONSTERS, Michael Matthews

MONSTER PROBLEMS Briana Duffielda je bio ambiciozan i briljantan scenario koji je godinama bio pri vrhu raznih lista nesnimljenih predložaka. Da bi došao na ekran, morao je doživeti neke korekcije, i one su ga bez ikakve sumnje prilično mejnstrimizovale. Međutim, i dalje je ovo ostao jedan veoma neobičan film koji se obraća Young Adult publici, i govori o svetu koji su pregazili monstrumi i gotovo iskorenili čovečanstvo. Duffieldov scenario obiluje ironijom i zanimljivim odnosima, a Matthews veoma snalažljivo na limitiranom budžetu stvara utisak apokalipse koju je teško opisati rečima.
 
10. SONGBIRD, Adam Mason

Ako postoji nešto zanimljivije od rediteljskog opusa Michaela Baya, to je njegov producentski rad. Čovek koji je proteklih godina samo ovu listu zadužio takvim draguljima kao što su A QUIET PLACE Johna Krasinskog i PROJECT ALMANAC Deana Israelitea, a da ne govorimo o serijalu THE PURGE koji se ovde nije vrhunski kotirao ali je kroz godine napredovao, onda ne treba da čudi da je baš on snimio prvi covidsploitation triler. Po reputaciji reditelj i scenarista deluju kao da ih je Bay pokupio dok su se grejali pored nekog upaljenog kontejnera, ali su u njegovoj produkciji uspeli da naprave svoje najznačajnije delo, jedan mali, napet, klaustrofiobičan triler koji se koristi raznim tehnikama i nevaljalo koristi tenziju generisanu Covidom. Prava je poslastica što je film izašao dok pandemija još traje, ali je i šteta što nismo mogli da ga vidimo u punom bioskopu.


ex-YU >

1. SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU, Mladen Đorđević

U ovom filmu Đorđević se bavi klasičnim gastarbajterima koji su otišli u Austriju trbuhom za kruhom i uprkos tome što su tamo našli ono što su hteli, nisu našli ono što su želeli. Kako jedan od njih u uvodu filma kaže, Austrija je želela radnike a dobila je ljude. Izveden je u hibridnoj formi gde su autentični ljudi snimani u dužem periodu, delom rekonstruišići neke od svojih životnih situacija, ali sama tehnika realizacije ovog filma nije ni važna, pošto je iskustvo gledanja u ravni najboljeg igranog filma snimljenog u savršeno kontrolisanim uslovima, sa vrhunskim glumcima. Rezultat je film koji je pitak, zanimljiv i što je najvažnije atraktivan na način koji je umnogome atipičan za ostvarenja u kojima se pojavljuju autentične ličnosti. U tom smislu, iako naš film ima izuzetno značajne preteče u ovoj formi kao što je pre svih veliki klasik Želimir Žilnik, Đorđević pravi nešto potpuno novo i sasvim drugačije, što je izuzetno teško kada se nad tebe nadvijaju senke takvih impozantnih preteča.

Ova tema je naravno aktuelnija nego ikad. Koliko pre par sedmica Nemci su doneli zakon koji će dodatno olakšati doseljavanje stručnjaka, a statistike o iseljavanju iz bivše SFRJ - naročito put Nemačke - izražavaju se u stotinama hiljada. SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU je priča o životnoj ničijoj zemlji na koju ti ljudi dolaze.