Roman Dejva
Egersa „Krug” pretenduje da bude temeljno distopijsko delo našeg doba i da nas
upozori na sve opasnosti koje vrebaju u ovom trenutku. Dok su ranije distopije
mahom bile bazirane na viziji eksploatatorskih režima koji drže građane u
potčinjenosti i neznanju, ovaj roman anticipira totalitarizam proistekao iz
prevelike dostupnosti informacija, u kome se građani drže u jalovom sveznanju.
Izdavačka kuća
Booka pripremila je vrlo kvalitetno izdanje ovog prošlogodišnjeg ostvarenja -
distopijske vizije sveta kojim su zavladali "kapitalizam bez
frikcija" i socijalne mreže. Naglasio sam da je reč o „prošlogodišnjem
romanu“ pre svega zato što je Egersova vizija bliske budućnosti zapravo još
uvek istinski futuristička, knjiga je stigla do nas u pravom trenutku kada se
piščevo razmišljanje u pogledu tehnike još nije ispostavilo ni kao sasvim tačno
ni kao pogrešno.
Uprkos tome
što kritičari porede ovaj roman sa Orvelom, Zamjatinom i Hakslijem, ipak je reč
o delu bitno niže klase od njihovih. Međutim, to ne znači da nije vredno
pažnje, naročito jer živimo u vremenu u kome roman ne nosi više onaj kulturni
kapital koji je imao ranije.
Zašto je Egers
ispod uzora?
Za početak, on
ipak ne prodire u suštinu totalitarizma, on ga samo prepoznaje kao potencijal
jednog trenutka u našem tehničko-poslovnom razvoju i samim tim je efemerniji.
Njegova pretpostavka da će novi totalitarizam proisticati iz potrebe za opštom
transparentnošću proisteklom iz tehničkih pomagala koja je omogućuju do sada se
nije ostvarila. Naime, američka tajna služba jeste sve ljude na svetu učinila
transparentnim za svoje potrebe, ali je to držala u tajnosti. S druge strane,
sada su Snouden i Asanž učnili njeno delovanje transparentnim no posledica toga
nije bila usvajanje tog trenda. Čak naprotiv, reakcija je bila povratak na
stare vidove komunikacije, poneke zemlje su vratile pisaće mašine u svoje
ambasade.
Insistiranje
na transparentnosti koje je toliko prisutno kod nas u sebi i nosi izvesnu
patološku dimenziju zato što je normalna potreba svakog pojedinca pa tako i
kolektiva da ima tajne. Kada bi se ljudi ponašali potpuno transparentno,
delovali bi kao duševni bolesnici. U tom smislu, ako imamo u vidu današnji
pogled na mentalno zdravlje, žudnja za opštom transparentnošću bi vremenom
zbilja mogla dovesti do patoloških odnosa u društvu, i biti jezgro nekog novog
totalitarizma.
Egers smatra
da bi eventualni talas opšte transparentnosti mogao proisteći iz čovekove
nezajažljive potrebe za saznanjima i iskustvima, koja postaje sve jača u
savremenom kapitalizmu u kome - kako to nadahnuto kaže hrvatski pisac Zoran
Ferić, čovek prodaje svoj život za novac a onda potom tim novcem kupuje život
nazad. Danas vidimo kako se u pojedinim formama, najpre u rijaliti emisijama i
na socijalnim mrežama, slobodno vreme troši ne samo na „kupovinu života“ za
sebe već i na upijanje tuđih života. I upravo na tom temelju, Egers bazira
svoju ideju novog totalitarizma.
Ovde opet
možemo da prepletemo Ferića i Egersa – naime u jednoj svojoj priči hrvatski
velemajstor govori o radnom logoru u kome je produktivnost povećavana time što
su zarobljenici bili sve više ubeđivani da žive na slobodi kako bi se na kraju
ispostavilo da je čitav svet svojevrsni radni logor.
Egers smatra
da je „kapitalizam bez frikcija“ koji je svojstven pre svega informatičkoj
industriji zapravo svojevrsni prekomponovani radni logor. Naime, radnicima se
nude savršeni uslovi za rad i razonodu na poslu, restorane društvene ishrane
zamenjuju studiji kuvara sa Mišlenovim zvezdicama, firma na licu mesta ima
svoje klinike za lečenje zaposlenih i postepeno se stvara preduzeće iz čije
zgrade zaposleni nikada ne mora da izađe – dakle, radni logor.
Egers ne
zaostaje puno za Orvelom, Hakslijem i Zamjatinom u pogledu pesimistične vizije
bliske budućnosti i "scenarija" po kome sve odlazi u vražju mater ali
je prilično slab kada su u pitanju likovi kroz čije se sudbine prelamaju ova
distopija i pripadajuća rasprava.
Roman dosta
dobro prikazuje mitska radna mesta kao što je danas Google i maštovito ih
razrađuje do tačke kada "kapitalizam bez frikcija" biva doveden do
paroksizma. U određenom smislu, Egersov stav je gotovo konzervativan, kao da
žali za starim kapitalizmom, uz punu svest o njegovim kontradikcijama.
Pisca
očigledno plaši zavodljivost "kapitalizma bez frikcija" i to ne samo
u pogledu nastanka novih „radnih logora“ već misli da bi on mogao biti utočište
raznih grandomana. I zbilja, Bila Gejtsa i Stiva Džobsa jesu karakterisale vrlo
ambiciozne ideje koje su manje-više pokušavale da „promene svet“. U određenom
smislu, roman je čak kulturrasistički jer vidi štrebersku-supkulturu kao plodno
tle za razvoj totalitarističkih težnji i mesijanskih kompleksa.
Bliska
budućnost u koju je roman smešten zapravo nije toliko daleko od nas, to jest
mogla bi se desiti koliko sutra jer tehnologije koje su Egersov
"novum" već danas postoje u formi prototipa ali nisu još u serijskoj
proizvodnji. Dakle, samo nas serijska proizvodnja deli od tog stanja.
Likovi su nažalost
prilično jednolični i šablonizovani i esejistički domen romana je jači od
psihološkog. U tom pogledu ono što je najubedljivije jeste prikaz potonuća
glavne junakinje u zavisnost od socijalnih mreža. „Krug“ je istinitiji u domenu
fakata kojima raspolaže nego u pogledu one "umetničke istine" koja bi
trebalo da proističe iz dela. Pisac nam je preneo svoje strepnje ali to nije
učinio kroz likove.
Zato „Krug“
ostaje svojevrsna novelizacija Negropontovog klasika „Biti digitalan“
apdejtujući ga u skladu sa novim dostignućima u domenu softvera i menadžmenta. Rečju,
ovo nije sjajna knjiga ali je jedna od onih koje treba pročitati.
Dimitrije Vojnov
(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)
No comments:
Post a Comment