iznad crte >
EMILIA PEREZ, Jacques Audiard
Potpuno je prirodno da se osećate nedostojno dok gledate ovo remek-delo Jacquesa Audiarda.
EMILIA PEREZ je gangsterski mjuzikl, film Jacquesa Audiarda u jednom potpuno novom žanrovskom okviru, kanonski u odnosu na njegov opus a opet toliko drugačiji od svega što je radio. Istovremeno, to je jedno potpuno autonomno i moćno audiovizuelno iskustvo, mimo svih svojih narativnih, autorskih i žanrovskih nadovezivanja na tradiciju.
Mjuzikl sam po sebi još od svojih pozorišnih korena jeste žanr jednostavnije dramske strukture i specifično iskazanih karaktera. Međutim, Audiard ovde sa ekipom scenarista pravi film koji je - u principu - vrlo blizu složenosti pravog gangsterskog ostvarenja. Mjuzikl ovde veoma malo pojednostavljuje stvari a meksički setting i prirodna camp dimenzija narko barona koji je promenio pol u veoma maloj meri donose sapunski eksces užarenih emocija na koje smo navikli ispod reke Rio Grande. Dakle, latino campa ima ne više nego u SCARFACEu, a svakako bitno manje da bi EMILIA PEREZ bio nekakva evrovizijska egzibicija.
Rečju, ovo je jedno stilski i izvedbeno usavršeno ostvarenje koje kombinuje žanrovsku kompetenciju sa onim fudnamentalnim veštinama koje nosi mjuzikl kao žanr visokog holivudskog sjaja.
No, kad smo krenuli od kanonskog Audiarda onda je važno reći da se on uvek bavio baticama koje možda u stvari jedino zadovoljstvo mogu naći u nekom erosu pa i tanatosu drugih batica. Ovde je protagonista batica koji vodi meksički kartel i koji želi da postane žena i ispuni svoju životnu potrebu.
U tome mu pomaže advokatica razočarana u svoj posao jer pomaže krivcima da budu oslobođeni.
U procesu baticine tranzicije, ona nalazi smisao svog posla, da kao pravnica pomogne u postizanju onoga što i jeste cilj advokata - da se kroz dijalektiku dođe do istine. Batica nalazi smisao u tome da nađe istinu svog bića - da je žena.
I deluje da su svi našli u tome nešto za sebe, ali pored hamartije tu je i hibris - najradikalniji Audiardov junak koji iz sfere homoerotizma bukvalno postaje žena, ipak ne može pobeći od svoje želje da bude moćan i do sloma dolazi kada se iz brutalnog narko barona pretvori u antigang aktvistkinju lezbejku.
Ispostavlja se da promenom tela, junaci ne mogu pobeći od svojih najdubljih želja jer one u stvari nemaju pol, ne mogu pobeći od svojih posesivnosti i ne mogu se igrati sa onim što je najdublje - a to je osećaj roditeljstva koji se kod batice pervertira a kod advokatice tinja jer ona nikako ne uspeva da nađe partnera i postane majka.
Audiardov opus čine pre svega odnosi dominacije i situaciono oneobičene melodrame, a ovde sve to dostiže puni eksces, i iskazuje se u formama u kojima se junaci, a i publika sa njima najmanje nadaju.
Političnost ovog filma je veoma specifična. Naime, on jeste zbog cele priče o tranziciji i promeni pola deo jednog dijaloga koji čini savremenu društvenost a to je omasovljenije razmišljanje o tome da ljudi mogu naći rešenje za svoje probleme kroz promene u domenu roda ili čak samog anatomskog izgleda u polnom pogledu. Međutim, ovo nije angažovana priča o tome, promena pola je situacioni okvir u kome se razrađuju odnosi dominacije, finansijske, fizičke i moralne, i činjenica da dominacija oličena u moći narko barona i moći nametljive dobrotvorke zapravo ima isti ishod jer je njeno jezgro u oba slučaja vezano za istu patologiju.
Ovo je slika sveta u kome kriminal i dobročinstvo imaju isti represivni mehanizam u sebi.
I da se od ljubavi i zločina ne može pobeći, kao i uvek kod Audiarda.
top 10 >
1. FLY ME TO THE MOON, Greg Berlanti
Ne postoji ništa u hiperproduktivnom televizijskom autoru što ne može da ispravi sto miliona dolara budžeta, odličan scenario nekoga iz porodice Gilroy i priča koja se tiče odlaska na Mesec 1969. godine.
FLY ME TO THE MOON je proizveo striming servis Apple i film se tek delimično odmerio na bioskopskim blagajnama, i to je paradoks jer ovo je jedan od retkih primera pravog studio filma kakav su u neka davna vremena pravile legacy kuće poput Warner Brothersa ili MGMa. Na špici ovog filma doduše pored Applea stoji i Columbia koja za ovu priliku daje svoj stari logo, ali bekstva od ironije sudbine nema - da nam nije strimera ne bismo imali priliku da vidimo studio film starog kova, i da se podsetimo vremena kada su u centru priče bile zvezde, kada su se čak i u revijalnim formama obrađivale ozbiljne teme, i kada je duh vremena bio praćen čak i onda kad je priča smeštana u epohu.
Možda je u stvari danas i nemoguće napraviti pravi studio picture bez tog otklona sa smeštanjem u epohu, ali u ovom slučaju imamo pravi balans retro ugođaja i savremenog senzibiliteta, imaginarija jednog sveta koji više ne postoji i kinematografije koje više nema izvedenih savremenim tehnikama, sa uvođenjem nečeg što je naša goruća tema - u konkretnom slučaju teorije zavere - u zaplet kakav bi nekada za nas odigrali James Garner i Kim Novak u režiji Franka Tashlina.
Ulogu tih imena ovde su odigrali Scarlett Johansson, Channing Tatum i Greg Berlanti, učinivši da se skraćenica NASA čita kao MAGA.
2. WINNER, Susanna Fogel
Snimljena su dva igrana i jedan dokumentarni film o Reality Winner, mladoj ženi koja je je svesno pošla Snowdenovim stopama i bila dovoljno naivna da dopusti i da je uhvate.
Dok je Oliver Stone u biografskom filmu o Snowdenu, uprkos svojim godinama uspeo da zabeleži generacijski i profesionalni puls mladih obaveštajaca koji preko privatnih podizvođača rade za američki vojno-obaveštajni kompleks, Susanna Fogel je iskoristila svoj smisao za humor kako bi prikazala tragikomičnost društva u kom je stasala i u kom je dobila priliku da nadgleda i ubija ljude na daljinu ova mlada Teksašanka.
WINNER u svom centru ima izuzetnu glumačku kreaciju Emilie Jones, koja po drugi put sa Susannom Fogel posle CAT PERSONa pravi izvanredan domet. U celokupnoj groteski situacije, Emilia Jones uspeva da nam donese ljudskost Reality Winner i da se u jednoj neobičnoj i tenzičnoj priči očuva životnost.
U ovom nezavisnom filmu, Susanna Fogel je pokazala kako bi trebalo da izgledaju studio filmovi na savremene teme.
3. ROAD HOUSE, Doug Liman
Posle gledanja rimejka Herringtonovog kultnog, iako ne naročito veštog filma ROAD HOUSE, prvo moramo odati priznanje producentu oba ostvarenja Joelu Silveru.
U izvesnom smislu, rimejk kanališe Silverove najikoničnije autorske zahvate - Jake Gyllenhaal u glavnoj ulozi kanališe suicidalnost i mačistički narcizam kanonskog Mela Gibsona, čauši Shanea Blacka - Chuck Mondry i Anthony Bagarozzi kanališu osećaj za ironiju svog mentora donoseći svežinu još neafirmisanih pisaca.
Iz Silverove epohe, mada ne nužno iz njegove invencije - premda se i on njime poslužio u filmu COMMANDO - stiže Conor McGregor u ulozi kakvu u akcijašu osamdesetih tradicionalno igra Melov australijski arhinemezis Vernon Wells, protivnik koji dolazi direktno iz košmara i ponaša se kao prirodna nepogoda.
Doug Liman je tu doneo svoju sklonost da pravi žanrovske filmove koji odstupaju od klišea, i svim ovim likovima je dao relaksiranost kakvu je svojim junacima pružao Jonathan Demme u najboljim danima. Međutim, kod Douga se puno priča ali se puno i radi. Kad krene akcija, ona je nekonvencionalna i nemilosrdna.
Nezavisno od toga ko je na šta pristao, i koliko su Silver i Liman pravno u krivu, jesu u pravu da je ovaj film morao otići u bioskope, umesto da nam posluži kao još jedan dokaz da se pravi bioskopski film danas strimuje.
4. HERE, Robert Zemeckis
Robert Zemeckis je uvek držao prst na pulsu publike. Kada je snimio svoj možda i najradikalniji rad, ispipao je puls onog gledališta koja je u neprestanoj potrazi za "nečim novim" na filmu i pokazao je da je ta potraga nažalost u najvećem broju slučajeva virtue signalling.
Izgleda da ta publika nije baš raspoložena da gleda film nekonvencionalne narativnosti ako sa te izazovne projekcije ne može da izađe sa moralnom superiornošću nekoga ko je upravo pogledao Sokurova. Zemeckis međutim nije ime koje nosi tu težinu i zato je HERE u prvom trenutku ignorisan, iako se već posle par meseci oseća kako mu stiže zasluženo priznanje, gde drugo nego iz Francuske gde ga je recimo veoma radikalni Jan Kounen srdačno preporučio.
Zemeckis se u svojoj 73. godini bavi pitanjima protoka vremena, prolaznosti i onoga što je neko mesto videlo. Otud fiksira kameru na jednu poziciju u prostoru, i onda pred njom odigrava vremenske linije od primordijalne čorbice do danas. Usput, u tome kako vodi glumce, postavlja mizanscen i kontroliše ritam pokazuje na kom nivou vlada fundamentalnim znanjima koja su ljudi ponekad potcenjivali misleći da svoje probleme rešava pokretima kamere.
Ovaj as komercijalnog filma osamdesetih i devedesetih, praktično od sredine dvehiljaditih eksperimentiše sa raznim tehnikama, integrišući nova dostignuća sa narativnim zahtevima, usput se u više navrata krećući po samoj oštrici noža koja odseca isplative reditelje od onih koji moraju da se iznova dokazuju kako bi se vratili na autorski Olimp.
Možda je u HERE Zemeckis preterao u odnosu na očekivanja studija, ali je snimio film koji podjednako lako mogu zamisliti da ga MoMA pušta u loopu ali i kako u njemu uživa najšira publika koja nije zatrovana lupetanjima ljudi koji nisu imali strpljenja za velikog autora.
5. SUBSTANCE, Coralie Fargeat
Don Simpson je nudio Davidu Cronenbergu da režira FLASHDANCE. Ovaj je to odbio rekavši da bi im upropastio film.
U filmu SUBSTANCE smo dobili ako ne sliku Cronenbergovog FLASHDANCEa a onda barem viziju kako bi izgledalo da je režirao SHOWGIRLS.
Verhoeven i Cronenberg su danas u različitim stepenima radne sposobnosti - Verhoevenu ne daju da radi zbog godina iako može, Cronenbergu daju iako više ne može. Međutim, Coralie Fargeat u novom filmu uspeva da duh obojice iznese na videlo u jednom "pravom kanskom" ostvarenju i da pored mnogih filmofilskih zastava, maše i njihovom.
Francuska danas ima dve izyzetno zanimljive rediteljke koje kombinuju radikalan visceralni pristup i art house - Julie Ducornau i Coralie Fargeat. Zli jezici bi rekli da njihovi neuračunljivi filmovi zavise od toga da li su na dobroj terapiji tokom rada - svaka ima po jedan odličan i po jedan očajan.
Ipak, ako je Julia otišla najdalje osvojivši Zlatnu palmu, Coralie je otišla korak dalje u pogledu estetike.
Njena priča je jednostavna, značenjski i po zapletu je arhetipska poput neke bajke, međutim silovitost kojom je izvodi nesvakidašnja. Iz Demi Moore je izvukla bookend rolu kojom ne samo da zaključuje svoj opus već mu umnogome daje smisao. Demi Moore je uvek bila izvanredna glumica koja je bila svojevrsni talac svog izgleda i bitan deo njene karijere je gotovo bizarno bio uslovljen izgledom iako je oduvek bilo jasno da nije morao. Otud u priči o osobi kojoj izgled ima važnu ulogu i u profesionalnom pogledu ali i egzistencijalistički Demi unosi i glumačku veštinu i ljudsku hrabrost i meta dimenziju. Margaret Qualley s druge strane pravi još jedan bitan korak ka statusu superzvezde birajući put pravljenja ako ne uvek dobrih a onda barem važnih filmova.
SUBSTANCE je u priči jednostavan i arhetipski, u izvedbi je energičan i surov, ponovo kao bajka. Iza te jednostavnosti krije se i nešto što nije prevashodno važno za razumevanje ovog filma, ali jeste činjenica koja se mora uzeti u obzir a to je izuzetna erudicija jer ako se Coralie popela na ramena velikana kakvi su Cronenberg koji je legitimisao ovaj odnos prema telu i Verhoeven koji je postavio ovaj stil glume, ne treba zanemariti ni majstore indie horora kao što su Brian Yuzna i Frank Henenlotter čiji se opusi prelamaju kroz ovaj naslov.
SUBSTANCE nije film za svakoga, i sklon je tome da proizvede polarizaciju. Zapravo, i oni koji ga vole prolaze kroz određenu dinamiku odnosa prema njemu. Međutim, ono što mu se ne može osporiti jeste da je pokazao kako izgleda vrhunska produkcija u savremenom filmu koja omogućuje autorsku slobodu i tehnička sredstva da se iskaže. Čak i da ste zgroženi ovim filmom, morate ga poštovati zbog svega što je uspeo da iznese na veliku scenu, i armije ljudi koja je stala iza kamere da ispuni baš ovu viziju koja praktično nikada nije bila izvedena na ovom formatu, uz sva ova imena kojima smo se prethodno gađali.
6. MONKEY MAN, Dev Patel & AZRAEL, E.L. Katz
MONKEY MAN i AZRAEL nisu stircto sensu žanrovski filmovi koji dolaze sa mesta na kojima tako nešto ne očekujemo, ali jesu dva veoma uspela primera žanrovskog filma koji donose neke neočekivane i uspele spojeve kultura.
MONKEY MAN je rediteljski debi Deva Patela u kome se on vraća u nama manje poznatu dimenziju svoje životne priče. Naime, on je kao klinac bio takmičar u borilačkim veštinama a za rediteljski debi je odlučio da sebe pretvori u borbenu mašinu i da snimi melgibsonovski rediteljski prvenac u formi izuzetno nasilnog etno-ornamentalističkog akcionog filma.
Dev je bio poznat i pre filma SLUMDOG MILLIONAIRE ali je i dalje njime umnogome obeležen pa u MONKEY MANu ne krije ono što je tada naučio od Danny Boylea - da ceo film bude u jednom vidu usplahirenosti, da su čak i mirne scene veoma dinamične, a kad krenu borbe podsetimo se kako i od nečega do te mere glupog kao što je JOHN WICK može da proizađe nešto tako lepo kao što su serija CONTINENTAL ili ovaj film.
Jordan Peele je prepoznao da Dev Patel snima nešto mnogo više od tipičnog borilačkog filma jer se ovde melodramski eksces indijske priče o osveti meša sa zlokobnom kritikom modijevskih devijacija, pa ne čudi da mu je bio pokrovitelj i da je film otrgao od Netflixa i pustio ga u bioskope.
AZRAEL E. L. Katza je film sa rediteljem i par glumaca koji dolaze van Estonije ali u suštini reč je o tamošnjem filmu. Samara Weaving igra glavnu ulogu i to ono po čemu se dokazala - u dinamičnom, fizički zahtevnom, propulzivnom, kinetički jakom filmu.
Inovacije je da se film dešava posle apokaliptičnog događaja biblijskog karaktera posle kog su ljudi prestali da govore i praktično izuzev jednog dijaloga na esperantu sve je izvedeno bez reči. E.L. Katz dobija priliku da stvari svede na fizičku igru, na čistu ekspresiju, i Samara se pokazuje kao zahvalna zvezda da iznese film.
AZRAEL je manje raskošan film od MONKEY MANa. Njena snaga je u jednostavnosti spoja izuzetne zvezde ispred kamere, mudro osmišljenog koncepta i ljudi koji nisu totalni moroni iza kamere. Estonci su učinili da snimanje vrhunskog filma deluje jednostavno.
7. ANORA, Sean Baker
Kanski festival je dobar sluga ali zao gospodar.
Da ova lista nije tako striktno bazirana na svetskoj premijeri filma u datoj godini, na njoj bi se svakako našao ASPHALT CITY i to možda na prvom mestu. Međutim, ASPHALT CITY je prvi put prikazan 2023. godine u Kanu - pod naslovom BLACK FLIES.
Surov je život filma koji uđe u program Kana i onda na premijeri prođe tako da izađe tek iduće godine sa promenjenim naslovom. Međutim, još je čudnije što je reč o izuzetnom filmu koji je kanalisao onaj kanonski novoholivudski pristup u kom su se glumci među sobom nadmetali ko će snimiti bolji film sa zanimljivijim rediteljem.
Sean Baker je imao sreće da njegov film čiji je otac Doug Liman sa četvrt veka starim filmom GO, a deda Paul Brickman sa još starijim RISKY BUSINESSom, naiđe na receptivan žiri i osvoji Zlatnu palmu.
Činjenica je da će ANORA zauvek imati tu Zlatnu palmu kao nešto što nije osvojila već je "uzela" Audiardu ili bar Coralie, međutim, sezona je bila jaka i ovo je redak slučaj da kansku nagradu osvoji film koji nije bio najbolji u selekciji a da je i dalje izvanredan.
ANORA je u suštini romantična komedija ukrštena sa socijalno kritičkim filmom o tome kako se sirovi kapitalizam posle izvoza u Rusiju vratio kući u Ameriku, gde su sad Rusi bahati bogataši koji imaju kapital a Amerikanci niže klase aktivne na tržištu seksa.
Naslovna junakinja je striptizeta koja je naivno pomislila da je možda imala sreće kao Pepeljuga ali se ubrzo ispostavlja da sa ruskim kapitalom stiže i doza patrijarhata i da je njena veza sa mladim ruskim tajkunskim princom ipak teško ostvariva.
U saradnji sa snimateljem koji je sa Samom Levinsonom već ovekovečio eroziju američke omladine, Sean Baker prevazilazi svoje dosadašnje rediteljske pokušaje i isporučuje atmosferičan, visokokinetički film koji ima snažnu intimnu dimenziju ali funkcioniše i kao bioskop, i što je najvažnije posle energičnog početka uspeva da se uspešno razvije i još bolje završi.
Film sa jednim od najboljih krajeva ove godine s pravom je doživeo i pravi festivalski i još senzacionalniji bioskopski hepiend.
8. BLINK TWICE, Zoe Kravitz
Može biti da je Woke mrtav ali to ne znači da u fazi visokog Wokeizma nije proizveo i neku dobru umetnost - na primer rediteljski debi glumice Zoe Kravitz BLINK TWICE.
Zoe Kravitz na debiju režira kao da joj je ovo već četvrti film i uspeva da sastavi jednu energičnu i kompaktnu celinu u kojoj se fokusira na zadatke iza kamere.
Oslanjajući se na koncept horora sa jakim preokretom u kom se kriju ne samo promene odnosa među junacima već i politička dimenzija, Zoe ispravno uči lekcije od Jordana Peelea i tome svemu dodaje svoju specifičnu poetiku u kojoj postiže izuzetne rezultate stavljanjem akcenta na lica glumaca, pritom ne gubeći iz vida atmosferičnost i visceralnost.
BLINK TWICE je film koji je ozbiljno izveden u svim aspektima, i voleo bih da ovo bude neki standard. Upravo je ta nonšalantnost rediteljskog postupka Zoe Kravitz koji je istovremeno nepretenciozan i sadržajan stvorila nadu da bi ovako nešto uskoro moglo biti uobičajeno.
9. CARRY-ON, Jaume Collet-Serra
Collet-Serra doktor Jaume je na devetom mestu ove liste isključivo zato što na njoj ima dosta debitanata na koje je fer ukazati veću pažnju. On je ipak na mojim listama veteran, a CARRY-ON nije izuzetak.
Prosto, Collet-Serra isprobava Tarona Egertona, da vidimo može li on kroz svoj specifičan spoj engleske karakterne glume i harizme doneti onu neophodnu žanrovsku samouoverenost koju su imali Mel Gibson i Bruce Willis u vreme kada su bogovi hodali Holivudom, odnosno da li može otići korak dalje od lika "žanrovskog junaka koji je zalutao iz nekog drugog filma" što je doktorirao kod Matthewa Vaughna.
Ispostavilo se da može.
T.J. Fixman, uz tajnu pomoć Michaela Greena, napisao je solidan DIE HARD - derivat, zli jezici bi rekli DIE HARD 2.1, Collet-Serra je uspeo da okupi glumce koji su uspeli da učine junake ubedljivim, nasuprot Egertona je stavio Jasona Batemana, i krenuo je situaciju po situaciju da osmišljava kako da je učini svežom i kako da sve bude jedna propulzivna celina koja kreće i ne popušta.
Pogađate, ovaj film idealan za bioskope, i subverzivan za prikazivanje na avionu, izašao je na Netflixu, ali nema veze. Netflix je "20. oktobar" našeg vremena i to je prosto tako. Pored Egertona, u ovom filmu Collet-Serra je sertifikovao i direktora fotografije Lylea Vincenta koji se nameće kao specijalista baš za striming akcijaše, i u određenim elementima fotografije možemo već govoriti i o striming estetici jer neke stvari drugačije izgledaju na velikom i na malom ekranu.
Krenuvši iz horora, dokazavši se u akciji i izbegavši klopku zarobljavanja u top-tier korporativnom filmu zahvaljujući koroni (samim tim mu JUNGLE CRUISE i BLACK ADAM nisu bili CUTTHROAT ISLAND), Jaume Collet-Serra je odavno na putu da bude Renny Harlin našeg vremena, samo bez grešaka koje je ovaj napravio,
10. JOKER - FOLIE A DEUX, Todd Phillips
Todd Phillips je ovde snimio nešto što je neko odavno trebalo da snimi - nastavak u kom reditelj koristi sav kulturni kapital i autoritet spram studija da napravi bukvalno šta god hoće, bez obaziranja na njihove poslovne potebe, na ono šta bi želeli fanovi i čemu se nada javnost.
JOKER-FOLIE A DEUX učinio je Warner Brothers nesumnjivo najznačajnijim studijem u istoriji superherojskog filma. Ako je Donnerov SUPERMAN prototip koji je začeo superherojski film kakvim ga znamo, onda je novi JOKER uspeo da ga dovede do krajnjeg ishoda - doveo ga je do umetnosti. Isto se doduše moglo reći i za JOKER, ali ovde je stvar radikalnija jer ono je bio eksperiment a ovo je u najčistijem obliku superherojski film - nastavak baziran na enormno uspeloj interpretaciji IPa.
JOKER je u suštini morao ostati one shot. Ali, možda je bilo neumitno, možda je bilo suđeno, možda je u stvari bilo neophodno da se snimi nastavak jer ipak je serijalnost osnov kako superherojskog stripa pa tako i superherojskog filma.
Todd se sa neizbežnim suočio na jedan besprekoran način. Ponovo je snimio autorski film koji je za standarde festivalske ponude prilično radikalan a za bioskopsku ponudu koja ište blokbaster praktično nemoguć za širu distribuciju.
Umesto filma koji obiluje akcijom, Phillips je bio inspirisan mjuziklom klasičnog Holivuda, sa ozbiljnom pričom snažne emocije i jednostavnim zapletom koji se izlaže kroz dramske i pevačke scene, ali i sa uplivima autora iz Evrope kao što je Demy. Neuspeh ovog filma pokazuje da ovo više nije forma koja je flagship za studije, i to smo znali. Činjenica da je Todd Phillips poželeo da iskoristi ovu nekad najcenjeniju formu kao osnov za jedan repertoarski film najviših poslovnih ambicija je vrhunac perverzije koju je sebi mogao da dozvoli.
Ako je JOKER bio Phillipsov SCARFACE, FOLIE A DEUX je njegov CARLITO'S WAY, i na kraju svega vrlo ekspreisvna slika dvoje ljudi u različitim stadijumima psihičkog oboljenja i njihove ljubavne priče. I kada se sva prašina slegne, film će živeti još dugo baš zbog toga, jer je svoju priču ispričao kako treba, na neobičan i ubedljiv način.
