Kada je svet ušao u period Peak TVa, u ovo što danas
nazivamo „zlatnim dobom televizijskih serija“, pojmovi kao što su HBO
kvalitet i poređenja sa programima ovog kanala koji je za sebe rekao da je „više
od televizije“ počeli su da su javljaju i kod nas. Uostalom, i sam HBO je
počeo da koketira sa idejom snimanja serije na srpskohrvatskom jeziku, napravio
je konkurs a onda je i započeo rad na seriji Danisa Tanovića.
Neke serije poput „Senki nad Balkanom“ kod nas, ili „Novina“
u Hrvatskoj otvoreno su pretendovale na narečeni HBO domet, a HRTova „Patrola
na cesti“ je zbilja bila ozbiljno oslonjena na estetiku programa tog tipa,
naročito onih koje pravi kanal AMC koji nas je zadužio serijama poput „Mad
Mena“, recimo. Mogu se iskopati još neke serije za koje bismo mogli reći
da su dosezale estetske postulate Peak TVa, recimo hrvatski „Čuvar dvorca“
Lukasa Nole koji podseća na neku lecarreovsku BBC produkciju.
Puni srpski ulazak u Peak TV dešava se sa serijom „Pet“
Balše Đoga koja je „nekako s proleća“ krenula sa emitovanjem na RTSu. U njoj se
konačno kod nas jednim delom usvajaju narativni postulati Peak TVa a
istovremeno se donosi ono što je osnovna karakteristika ovog stadijuma razvoja
televizijske serije – a to je suštinska formalna nepredvidivost.
Ako bismo pokušali da smestimo „Pet“ u nekakav
referentni okvir, svakako prva serija koja pada na um je klasik Lynde La Plante
„Widows“, stara britanska serija o udovicama grupe lopova koje odlučuju
da dovrše posao koji su planirali njihovi muževi. Đogo oživljava ovu ideju kroz
priču o ženama koji ostale iza tvrdih momaka sa beogradskog asfalta i odlučile
da dovrše veliki posao koji je osmislio jedan od njih. Validnost Đogovog
oslanjanja na „Widows“ potvrdio je oskarovac Steve McQueen koji je
započeo rad na rimejku serije Lynde La Plante. Retko kada se naša televizija
nalazi u sinhronitetu sa svetskim tokovima na ovakav način, a još ređe imamo
priliku da ih prestignemo i imamo sadržaj pre njih.
Tu se međutim ne završava sličnost između „Pet“ i
McQueenovog „Widowsa“. Naime, u oba slučaja imamo primer jedne dramske celine
koja se „bavi mnogim stvarima“ a ne samo „onim o čemu je“, i spremna je da kroz
digresije dublje istraži svaki sloj na koji se u toj priči naiđe. Prosto
neverovatno je da „Pet“ koja je snimana isto kada i „Widows“, tokom leta 2017. godine
ima ne samo sličnu premisu već i slične „ukrase“ kojima se izlazi iz
pripovedačkog toka – u oba slučaja recimo imamo muzičku numeru gde junak izvede
pesmu u potpuno neočekivanoj situaciji.
Međutim, ovo nije slučaj paralele serija „Senke nad
Balkanom“ i „Berlin Babylon“ gde je isti roman poslužio nezvanično
odnosno zvanično kao inspiracija za seriju jer ovo što Đogo snima nije
derivat „Widowsa“. Ovo je mnogo
dublja studija ženske strane i iskustva u ludilu koje proživljavamo proteklih
tridesetak godina, i njihovog snalaženju u svetu koje su ostavili njihovi mačo
očevi i supruzi pre nego što su popili metak na beogradskom asfaltu.
Ako je „Widows“ Lynde La Plante po rečima samog McQueena bio
serija u kojoj je on po prvi put video žene da rade neke stvari koji se dotle
isključivo činili muškarci na ekranu, a njegov film pak šira refleksija na
aktuelne društvene događaje u SAD, onda Đogova serija govori o fenomenima koji
su više decenija prisutni, a pokazuje nam stvari koje ne da žene nisu radile na
ekranu kod nas, već niko nije radio na ekranu kod nas.
Kao i svaka vrhunska serija Peak TV ere, na pitanje o čemu
govori, nema jednostavnog odgovora. „Pet“ je serija „o mnogim
stvarima“. U osnovi je ovo kriminalistička priča, ali istovremeno ovo je
priča o ženama, njihovom odgovoru na izazove koje su im ostavili muškarci koji
su imali tu privilegiju da poginu i ne brinu dalje o okolnostima koje su
stvorili, ali isto tako ovo je i dublji studija maskuliniteta kod nas, društvenih
okolnosti, slike o sebi koju ljudi grade i onome što se krije iza toga, priča o
porodici i njenom raspadu. Vizuelno, ovo je serija o našem gradu, o tome kako je on uzbudljiv,
misteriozan, opasan tokom toplog leto koje jedino nije relaksirano i lenjo.
Dramska postavka ove serije je izuzetno moderna, bez
robovanja bilo kom strukturalnom obrascu što ne rezultira potpunim haosom i
dramaturškim analfabetizmom kao recimo u „Vratiće se rode“ već jednim
intrigantnim prevazilaženjem konvencije. Đogo slobodno i vrlo sigurno klizi
između tenzije i topline, vrhunski zategnutog krimića i gotovo nadrealne
romantične slike sveta, koristeći svu onu slobodu koju nam je pružio „Twin
Peaks“ baš u vreme kada su haosi krenuli u našem društvu pa i kulturi. Otud
ima nešto poetično u tome da se u seriji „Pet“ istovremeno sumira
proteklih tridesetak godina kolapsa u našem društvu a da istovremeno dobijamo i
dramski program koji izgleda kao deo evolucije započete u to isto vreme.
„Pet“ je serija koja je nastala mimo uspostavljenih estetskih
i produkcionih obrazaca kod nas. U njoj veliki glumci igraju male uloge,
naturšćici nose najznačajnije i najubedljivije likove, donosi neke antologijske
scene – kako dramske tako i akcione, i negde je potpuno prirodno da sve ono što
nedostaje na našim ekranima i dođe sa mesta koje nam je nezamislivo, i svih
ovih godina potpuno izolovano izvan osnovnog toka naše televizijske produkcije.
U tom pogledu, nisam siguran koliko „Pet“ kao „sui
generis“ ostvarenje može poslužiti kao temelj za dalji rad na podizanju
naše televizijske produkcije ali dobar vam stojim – jedanaest sedmica smo na
RTSu biti po prvi put u istoriji biti na samom izvoru onog najzanimljivijeg što
se danas u svetu prikazuje na televiziji.