U čuvenom
filmu „Poslednji voz za Katangu“ Džeka Kardifa, klasiku akcionog žanra i ličnom
favoritu Martina Skorsezea, imamo jedan od najuzbuljivijih i najromantičnijih
prikaza plaćenika. Rod Tejlor igra nekadašnjeg savezničkog komandosa a Peter
Karsten ražalovanog nacističkog oficira koji se nalaze na istoj misiji, kao
plaćenici kongoanske vlade.
Nekoliko
godina kasnije, Tejlor i Karsten su se sreli u filmu „Partizani“ Stoleta
Jankovića. Karsten je tada živeo u Jugoslaviji, privučen jednom ženom, a Tejlor
je došao kao „plaćenik“. Slična situacija je sada i u Ukrajini. Tamo ima Srba
koji su došli da se bore iz ljubavi ali ima i onih koji su došli da se bore za
novac.
Nažalost,
filmovi poput „Poslednjeg voza za Katangu“ više ne važe. Danas posao plaćenika
više ne okuplja romantične avanturiste i otpadnike, na ratištima se teško mogu
sresti figure poput Remboa, između ostalog zbog toga što su taj posao preuzele
korporacije. Rat je privatizovan.
Sjedinjene
Američke Države prednjače u privatizaciji rata. One su prebacile značajan deo
svojih napora u Iraku, Pakistanu i Avganistanu u privatne ruke a to im je olakšalo
mnoga pitanja. Za početak, ratni zločini su sada postali nešto što čine
zaposlenici kompanije a ne pripadnici zvanične vojske, ako neko nastrada biće
tretiran sa mnogo manjim pijetetom nego da je pripadnik državnih oružanih
snaga. Razmere i taktičko-tehnička složenost zadataka koji su prepušteni
privatnim firmama su zapanjujući.
Ruku na srce,
ako zanemarimo afričke preteče, mi smo bili pioniri u toj „privatizaciji rata“.
Suočen sa slabim odzivom na mobilizaciju, Milošević je formirao paravojne
formacije sastavljene od ljudi iz podzemlja i entuzijasta koje nisu postavljale
mnogo pitanja ali često nisu poštovale ni ratno pravo. Ne čudi da je deo tih
ljudi nastavio sa već uhodanim poslom na drugim mestima.
Posle ratova
za jugoslovensko nasleđe, prvi masovniji izvoz naših plaćenika bio je u Zair
kada je Mobutu, iako teško bolestan, želeo da sačuva vlast i ne izgubi je barem
za života. Potom slede razne druge destinacije, među njima i Irak posredstvom
američkih kompanija.
Danas je naš privatni
bezbednosni sektor prilično razvijen. Po broju registrovanih pripadnika, on
daleko nadilazi Vojsku, a može da konkuriše i policiji. U državi koja je toliko
učinila da se demilitarizuje, gotovo da imponuje neuništiv ratnički duh koji je
nastavio da postoji u tržišnoj formi.
Nadajmo se
samo da su čelnici „Blekvotera“, to jest njenih firmi naslednica, čitali
Dobricu Ćosića i da Srbima daju samo da ratuju ali ne i da pregovaraju zbog
sklonosti da izgube sve za pregovaračkim stolom.
Ako imamo u
vidu da naša sadašnja vojska može da brani zemlju jedino kroz seriju
edukativnih radionica na kojima bi molila potencijalne zavojevače da nas ne
diraju, nije ni čudo da građani sa velikom radoznalošću, pa čak i simpatijama,
gledaju na Srbe koji su negde otišli da ratuju.
Doduše, srpski
ratnici su kao malina, tu polako gubimo lidersku poziciju, pre svega zato što
vojne obuke mladih ljudi više nema, i prosečna starost ljudi sa vojnim ili
ratnim iskustvom se bliži petoj deceniji. Prosek vade jedino mlade Sandžaklije
koje se za sada ispoljavaju u amaterskim kategorijama kao što je Džihad. Ipak,
upravo taj sloj radikalizovane omladine u perspektivi može da se pretvori u
veliki društveni pa i bezbednosni problem.
Jedina
tekovina „mračnih“ titoističkih i miloševićevskih vremena koja je sasvim iskorenjena
jeste rokenrol. U vreme dok je postojao, poseban podžanr činile su pesme o
služenju JNA. Da rokenrol i danas postoji možda bi nastao podžanr o „radu za
Blekvoter“, i pesme poput „Na straži pored Luganska“ ili „Ko te ljubi dok sam
ja na plati“.
Sutra počinje
Svetsko prvenstvo u košarci. Jedna od stvari koje mi najviše smetaju biće to
što svaka reprezentacija ima ponekog Amerikanca što igru čini jednoličnom. Vrlo
je moguće da će uskoro i svaka zaraćena strana u svojim redovima imati ponekog
Srbina. Da li će to ratove učiniti jednoličnim?
Dimitrije Vojnov
(Tekst objavljen u Našim novinama)
No comments:
Post a Comment