„Apsurd je
zarazna bolest“, zbirka novinskih kolumni Zorana Ferića, odlično je izdanje
VBZa sa samo jednom manom, čitaocu bi bilo olakšano praćenje kada bi kolumne
bile označene datumima a svakako bi bilo korisno znati i u kom su tempu pisane.
Ferić je za
ovu zbirku napravio izbor kolumni i odbacio je one koje su previše
"dnevne". Tu odluku razumem ali mi je zbog nje ipak žao jer bi me i kao
čitaoca i kao kolumnistu zanimalo i kako se Ferić kao pisac i "javni
intelektualac" snalazi u temama na koje treba "hitno reagovati".
To podrazumeva i procenu njegove moći anticipacije.
Ferić u
odabranim kolumnama pokazuje kako izgleda kada neko darovit piše kolumne. U
ovim izabranim tekstovima svaka stoji kao kratka priča a rekao bih da neke
svojom maštovitošću i rukopisom bez problema mogu da nađu mesto u proznim
zbirkama.
Ferićev dar je
nesvakidašnji pa su i njegove kolumne prilično unikatna pojava. Ne mogu da
kažem da su one nekakav standard kome kolumnisti treba da streme - za to treba
čitati Tijanića i Tirnanića - ali svakako da bi književnici koji pišu u
novinama morali da uzmu ovo kao standard.
To naročito
moramo imati u vidu jer su po uzoru na hrvatsku štampu, upravo književnici sada
postali vrlo aktivni kolumnisti kod nas i često se izražavaju u formama koje se
omeđene kratkim rokovima koji njihovoj profesiji ipak nisu svojstveni. Otud se
čini da postoji veliki disbalans između dela koja su pisali „za večnost“ i ovih
„potrošnih“ - namenjenih medijima.
Poseban ugođaj
pruža i činjenica da su ove kolumne izlazile u toku pripreme Ferićevog
remek-dela - romana „Kalendar Maja“ i da mapiraju određene tematske preokupacije
i topose kojima se bavi u tom značajnom ostvarenju.
Vrlo je
zanimljivo kako pisac vrlo slobodno prepliće motive iz rada u nastajanju i
novinsku produkciju, bez straha da će previše demistifikovati svoj rad. Isto
važi i za vrlo duhovit, naizgled egzibicionistički a zapravo vrlo taktičan
prikaz vlastite intime.
Ukupno uzev, „Apsurd
je zarazna bolest“ daleko nadilazi ono što bi čitaoci po pravilu mogli da
očekuju od zbirke novinskih kolumni, samim tim zaslužuje i širu publiku. Ipak,
ova kolekcija izbrušenih minijatura, upravo kroz svoju nesputanu kreativnost i
perfekcionizam stila otvara pitanje kakva je pozicija kolumnista danas.
Čini se da su
novine upravo kroz gubljenje svoje osnovne informativne funkcije, svesne da ne
postoji događaj o kome će čitaoci saznati prvo iz njih, počele da stavljaju
veliki akcenat na kolumniste i da kroz njihov kolorit stvaraju svoje identitete.
Odjednom smo se našli u situaciji da praktično samo kolumnisti mogu biti
prepoznati kao odlika srpskih novina.
Time su srpske
novine ušle u ćorsokak. S jedne strane, kroz afirmisanje kolumnista postale su
medij koji se obraća istomišljenicima i praktično samo pothranjuje njihove
stavove bez puno prostora za preispitivanje, a sa druge strane počele su da
zapostavljaju svoj novinarski i istraživački rad.
Sa jačanjem
stavova kao obeležja novina a slabljenjem istraživačkog novinarstva došli smo u
situaciju da se policijske dojave i politička podmetanja rasprostrane kao
jedini vid „ekskluzivne informacije“ po kojoj se naše redakcije razlikuju.
Isto tako
„izjave eksperata“, koje nalikuju istraživanju, postale su zamena za pisanje
tekstova. To se oseća po rezultatima članaka tog tipa, ako sagovornici imaju
šta da kažu onda ima i tekst, ako nema, znamo šta biva, a o potencijalnim
manipulacijama koje pozvani sagovornici mogu izvršiti, da i ne govorimo.
Izbacivanjem
kolumnista u prvi plan, srpske novine su počele da podsećaju na jugoslovensku
fudbalsku reprezentaciju iz dana kada je u njoj igrao Siniša Mihajlović – u
jednom trenutku je njegov šut iz daljine, umesto detalja koji dotuče već
nadigranog protivnika i eksces, postao okosnica igre na koju se isključivo
računa.
Ferićeva kolumna
je zbirka vanserijskih tekstova jednog velikog talenta, kakvog ni naša
savremena proza nema, pa samim tim ni mediji. Međutim, kao što je i u sportu
rad mnogo važniji od talenta tako i naši mediji moraju da prestanu sa
oslanjanjem na ubojita pera nekolicine rečitih ljudi i da se okrenu radu na
pričama.
Kolumna je konac koji delo krasi. Ili šlag na torti.
Sada smo lepljivi
od šlaga ali kora i fila uglavnom nigde nema.
Dimitrije Vojnov
(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)
No comments:
Post a Comment