DETEKTIVSKA PRIČA

Svirepo ubistvo Tijane Jurić odalo je jednog počinioca ali je razotkrilo i gustu mrežu patoloških odnosa u našem društvu koji će ostati nezalečeni čak i onda kada ubica bude kažnjen.

Ovo ubistvo je nažalost „nezapamćeno“ utoliko što smo neke prethodne, podjednako izopačene slučajeve u međuvremenu zaboravili. U medijima u kojima je etiketa „kriminalca“ ili devalvirana kao često korišćeno sredstvo političkog obračuna, ili više sugeriše da je reč o zanimljivom sagovorniku nego osobi koja treba da je u zatvoru, dakle van javnosti, logično je da se ne pamti čitav niz zločina protiv dece i nemoćnih lica. Ovo nije prvi put da se javnost zaklinje na obazrivost, predlaže uvođenje specijalnih zakona itd. ali se svi ponašaju kao da jeste.

Zašto?

Nažalost, razlog je u tome što su ti vapaji u našim medijima neiskreni, oni su sročeni tako da naslovnu stranu učine što šokantnijom, a ne zato što treba da rezultiraju nečim konkretnim. Tako je i Tijanin slučaj počeo kao bezmalo dvonedeljna medijska atrakcija. Umesto da se mediji isključivo upotrebe kao oruđe u potrazi za nestalom devojčicom, krenule su razne pretpostavke, glasine, optužbe, lažne dojave i jedino što se može reći u odbranu onih koji su to objavljivali jeste da verovatno nisu ni slutili koliko će ishod biti tragičan.

No, kada je došlo do tragičnog ishoda, mediji su u sadejstvu sa vlastima stvorili potpunu histeriju koju bi ubica, da je iole moćniji, bogatiji, socijalno prilagođeniji, iskoristio u svoju korist, kao argument da mu je onemogućeno pravedno i trezveno suđenje.

Razumljiva je potreba javnosti da se umiri saznanjem da je počinilac uhvaćen. Ali Ministar unutrašnjih poslova i mediji se nisu zaustavili na tome.

Ministar je počeo da glasno razmišlja o tome da li je naš pravni poredak ispravan, da uvodi roditeljske emocije u svoje nastupe a vrhunac je dostignut kada je, kako prenosi B92 izjavio, „Zbog ovakvog monstruma i dela nekad mi je žao što je Srbija ukinula smrtnu kaznu, očigledno da naše društvo nije zrelo za evropske norme ponašanja."

Ruku na srce, Sjedinjene Američke Države i Norveška koje su iskovale pojam „serijskog ubice“ odnosno izrodile Brejvika nisu članice EU, ali zemlje koje su odgojile Jozefa Fricla, zatim Volfganga Priklopila - otmičara Nataše Kampuš i Marka Ditrua svakako jesu. Dakle, nisu evronintegrisani manijaci finiji od naših.

Ali njihovi Ministri svakako jesu i mnogo ozbiljnije štite osnove pravne države. Uz dužno poštovanje prema Ministrovom roditeljskom instinktu, narodu ne treba otac več neko ko će voditi unutrašnje poslove, smireno, bez suvišnih emocija.

Uporedo sa podsticanjem maštanja o tome šta treba uraditi ubici usledio je i drugi specijalitet ove ere u domenu bezbednosti a to je demistifikacija načina na koji je ubica uhvaćen. Priznajem, i ja sam bio radoznao u vezi sa tim aspektom događaja, ali još od hapšenja Šarića, preko afera sa splavom River i Papajom, smatram da naša policija suviše publikuje svoje metode i odnose unutar organizacije, i da time ne demonstrira nadmoć več daje uputstva počiniocima čega da se čuvaju i nudi im priliku da uče od prethodnika.

Mediji bez standarda i vlast bez ukusa i takta pretvorili su ovu tragediju u svojevrsni rijaliti šou u kome je jedan svirepi čin poslužio za raspirivanje opšte svireposti. Umesto tuge, i poštovanja, Tijana je ispraćena u besu, umesto da svako od nas pomisli o onom što možemo da naučimo iz ove tragedije, krenulo je nadmetanje u vulgarnostima i pretnjama.

Sve to je stvorilo iskrivljenu sliku o tome kako se u nama krije ubica koji čeka mig države pa da se ispolji. Srećom, pa počinilac nije pripadnik neke manjinske zajednice pošto ni eventualne intervencije protiv čitavih grupa ili naselja ne bi bile isključene.

Država se, svesno ili ne, uključila u buđenje najgoreg u građanima, samim tim učinivši da se istraga i suđenje ne odvijaju u miru kako bi na kraju ishodovali kaznom u koju ćemo svi imati poverenja.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)