VREME PAKLENIH VOZAČA

U jednom od najboljih početaka scenarija Bilija Vajldera i Čarlsa Breketa „Ustani, draga“, američki pilot dobrovoljac čeka streljanje u fašističkom zarobljeništvu u Španiji. Dok otac-ispovednik sa njim igra karte i moli ga da se posvete duhovnosti pred kraj, u kazamat dolazi američka novinarka i pretvarajući se da je njegova supruga uspeva da isposluje njegovo oslobađanje. Kada joj uspe naum, otkriva mu da je sve to uradila ne bi li napisala atraktivnu reportažu o bekstvu iz Frankove Španije. Međutim, novinarka ipak ima zlatno srce i pilota uskoro prestaje da doživljava isključivo kao „temu“.

Nažalost, u Srbiji nema novinara koji su slični liku Klodet Kolber u filmu „Ustani, draga“. Prošle sedmice bizarne nevolje u koje je upao Radomir Počuča u Ukrajini izazvale su senzaciju, a ona je kratko trajala. Umesto intenzivnog praćenja tog slučaja i pokušaja da se Počuča izbavi od najavljenog (i nikad do kraja razjašnjenog) streljanja ili druge kazne sumnjivog legaliteta, dobili smo nešto tabloidnih naslova, nekritički pušten video snimak i to je manje-više sve.

Reklo bi se da je pažnju srpskih novinara ubrzo privukao slučaj Džeremija Klarksona i da su se njime mnogo temeljnije bavili nego Počučom. Svako ko je radio u novinama zna da su kolege iz auto-moto rubrika jedna dobro organizovana družina ali „slučaj Klarkson“ prevazišao je specijalizovane rubrike. Naizgled, Klarkson je idealna zamena za Počuču. Obojica su kontroverzni i mačo televizijski autori, samo što Klarksonov slučaj naizgled nije politički osetljiv.

Međutim, Klarkson bi u rukama angažovanog novinara bio prava bomba. Naime, BBC je zbog jednog prilično benignog incidenta, tuče slavnog novinara i organizatora u kojoj su alkohol i obrok koji kasni navodno imali važnu ulogu, odlučio da otpusti čoveka čiji im je rad samo prošle godine doneo 225 miliona dolara od prodaje širom sveta. Ipak, nije Klarkson prvi voditelj te emisije o automobilizmu, ona je već bila resetovana, i BBC posle nekoliko skandala poslednjih godina sebi više nije mogao da dozvoli dalja kršenja radne etike i političke korektnosti. Klarkson je otpušten.

Potom se ispostavilo da mu nalaženje sledećeg posla neće ići tako lako. Naime, mnogi kanali bi pohrlili da ga angažuju kada svaki ne bi imao neke ranije sporove pošto je zbog sličnih incidenata otpuštao svoja slavna TV lica. Potencijalno angažovanje Klarksona bi moglo dovesti do novih tužbi svih onih koji su ranije otušteni zbog mobinga.

Šta je srpski novinar mogao da uradi tim povodom? Pa recimo da Klarksonovim tragom prouči kakav je ugled naših medija. Dok BBC otpušta svoju zvezdu zbog minornog incidenta, ni o Javnom servisu ni o drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom saradnici nemaju puno reči hvale. To važi i na nivou celih kuća ali i pojedinaca. Dugovanja, kašnjenje plata, nepotizam, razne malverzacije, mobing, kršenje radne discipline, nestručnost, sve to su svakodnevne pojave ali one ne utiču na ugled tih kuća.

U ovakvoj Srbiji i Počuča i Klarkson su potencijalna bomba za novinare koji rade u korist javnosti. Ovaj talog u koji smo zapali ušao je u sve pore i svaki tekst može da otvori Pandorinu kutiju. Recimo, ideja BBCa da Stiven Fraj zameni Klarksona, primer je briljantne kreativnosti, u ravni da recimo neko kao Jovan Ćirilov zameni nekoga poput Aleksandra Tijanića. Samo taj detalj bi mogao da otvori pitanje kada smo poslednji put takvu kreativnost mogli da sretnemo na našim ekranima? Današnja Srbija je za ozbiljnog novinara kao zapaljeni Rim za Nerona, ali ne znači da se plamen ne može prepoznati i u Londonu.

Ipak, inspiracija koja navire iz slučaja Klarkson ne može prikriti tabloidnost izveštavanja o Počuči od koje se ledi krv u žilama. Da li su se kola evrointegracijske političke korektnosti slomila na Počuči umesto na Klarksonu? Ovih dana je u Srbiji uostalom zabranjeno otići dobrovoljno u inostranstvo i boriti se protiv fašizma. A Ukrajina jeste nova Španija, i to nije nikakva politička konstrukcija, sami kijevski pučisti sa ponosom nose fašističke simbole. Da li to znači da ćemo uskoro imati neke malo intenzivnije urbanističke intervencije u Beogradu, recimo da se Ulica Salvadora Aljendea preimenuje u Augusta Pinočea a Španskih boraca - u čast naših nemačkih „prijatelja“ - u Ulicu Legije Kondor?

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

MIT O AVALI

Šel Silverstajn je 1964. godine napisao i nacrtao dečju knjigu „Dobro drvo“. Ona je govorila o prijateljstvu dečaka i jednog stabla jabuke. Kada dečak dođe u adolescenciju i zatreba mu novac, jabuka mu predloži da prodaje njene plodove i tako zaradi. Kada odraste, treba mu kuća, jabuka mu predloži da poseče njene grane i koristi ih kao građu. U srednjim godinama, poželi brod, jabuka mu predloži da uzme njeno stablo i napravi ga. Kada dečak ostari, ostao je samo panj. Drvo više nema šta da mu da. Ali starcu je to dovoljno jer mu treba samo mesto gde će da sedi i odmara.

Kada se klima ublaži, na proleće i s jeseni, na svakih godinu dana ponovo se aktuelizuje priča o privatizaciji Avala filma i setim se „Dobrog drveta“. Ovog puta izgleda da je privatizacija dosta konkretna, ne samo zbog odluke odgovornih organa već i zbog opšte atmosfere u društvu. Ko je sposoban da ukloni drveće iz Studentskog parka sasvim sigurno može i da privatizuje Avala film.

Jedan deo onih koji su nezadovoljni činjenicom da se Avala Film privatizuje insistira na tome da bi ovo preduzeće trebalo revitalizovati. To je besmislena inicijativa na više nivoa. Sam Avala film je u vreme svoje pune funkcionalnosti bio u blizini koridora za preletanje aviona što je remetilo snimanje filmova a danas se povrh svega nalazi unutar naseljenog područja, vrlo je teško prići studijima sa većim kamionima koji služe za donošenje dekora, deo tehnoloških kapaciteta koji tamo postoje su anahroni i kompenzovani drugim tehničkim bazama itd. a povrh svega Pink ima velike studije na mnogo boljem mestu i sa mnogo novijom infrastrukturom, i koliko vidimo više ih koristi za televizijske programe nego za snimanje filmova.

Drugi deo onih koji su nezadovoljni time zbilja imaju zapadnu crtu da stečaj ne vide kao slom već kao novu priliku, zahtevajući da država pretvori Avala film u građevinsko zemljište, proda ga skupo a onda od dela tog novca sagradi adekvatan filmski centar na nekom drugom mestu. Nažalost, mi već godinama živimo u neprestanom dokazivanju kako je neko nešto kupio jeftinije nego što vredi i potom profitirao. To je tačno. Međutim, niko ne postavlja pitanje da li bi iko kupovao i investirao da je išta moralo da se plati po realnoj ceni. Avala film se prodaje za bagatelnih devet miliona eura a tvrdi se da zemljište vredi desetak puta više. Međutim, da li postoji neko ko bi ga zaista toliko i platio? Nisam siguran. Precenjivanje resursa kojima raspolažemo može biti podjednako opasno kao i njihovo bagatelno rasprodavanje. Kada smo odlučili da uđemo u tržišnu ekonomiju onda se moramo voditi ne samo principom ponude već i potražnje.

Konačno, otvara se pitanje raspolaganja filmovima Avala filma u njihovom fizičkom obliku ali i u formi intelektualne svojine. To je svakako ključno, za naše društvo na duže staze značajnije čak i od finansijske kompenzacije za livadu. Za razliku od drugih zemalja u regionu, Srbija nije učinila praktično ništa u pogledu obnavljanja filmskih materijala svojih klasika, mnogi filmovi ostaju nedostupni i filmofilima i istraživačima, i da nije pirata, pola srpske filmske baštine uopšte ne bi imalo gde da se pogleda. Posle decenija potpune nebrige za filmski fond, sad odjednom dvesta filmova iz Avale pobuđuje interesovanje esnafa koji ni svoje savremene filmove ne čuva u adekvatnim uslovima, više ih čak ni ne izdaje na DVDu.

Avala film je bio stub jedne ozbiljne državne kinematografije koje više nema. Sada je postala tema laganog prolećnog aktivizma grupe filmskih radnika koji su učinili sve da se ta kinematografija transformiše kako bi oni mogli da rade šta hoće. Sada kada je i ta nova kinematografija oglodana do kosti, očekuju da stara Avala bude panj koji će upumpati još malo novca u njeno trulo telo iako to nisu zalužili.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

GROBOVI

Proteklu sedmicu obeležili su jedna sahrana i dva parastosa.

Preminuo je Vlada Divljan, jedan od najvećih umetnika u istoriji jugoslovenskog rokenrola, izuzetan po tome što se nikada nije ogrešio a mogao je. Bio je deo Idola, jednog od naših najvećih bendova, ali je otišao kao Vlada Divljan, uspeo je da izgradi ime i posle tog trijumfalnog perioda, iako nikada nije iskoračio iz sveta muzike. Paradoksalno, ali kada se bude podvlačila crta, Idoli će igrati prominentniju ulogu u biografijama njegovih kolega iz benda koji su napustili rokenrol i ušli u sfere biznisa, marketinga i politike, stvari koje se kod nas odavno ne mogu razdvojiti, kao rok i rol.

Nebojša Pajkić, jedan od savremenika i saučesnika Novog talasa izjavio je nekada da su Idoli najveći bend na svetu jer je Lajbah u sklopu svog koncepta izmislio državu NSK a Idoli su preuzeli kontrolu nad jednom koliko-toliko postojećom državom, Srbijom. I zbilja, trojica najprominentnijih Idola sumirali su težnje Beograđanina iz centra grada, da bude „Krle na ulici, Divljan u studiju, Šaper u banci.“

Ovolika koncentracija kulturnog kapitala i značenja u samo tri čoveka neumitno je dovela do toga da prerani odlazak Vlade Divljana postane kolektivna psihoterapija u kojoj je prvo nastupila duboka i iskrena žalost kakvoj odavno nisam svedočio, a potom je krenulo prepucavanje na bazi njegovog nasleđa, svojatanje Divljanovih stavova, pogleda na život i otimačina oko osećanja koja su njegove pesme proizvele.

Na kraju se Vlada Divljan pridružio mnogim našim velikanima čija je smrt postala svojevrsna Rubikova kocka za nas žive, tema koju ćemo raspredati u godinama koje dolaze. O perspektivama značajnih srpskih pokojnika najbolje govore godišnjice smrti Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.

Ove godišnjice padaju dan za danom i svaka od njih je prilika da se ismeju oni koji su ožalošćeni, s tim što monopol na ismevanje mrtvih i njihovih poklonika ipak imaju predstavnici Druge Srbije, teško je naći javno izrečene rezerve prema Zoranu Đinđiću, izvan govora Vojislava Šešelja. Tako je i ove godine. Poput najromantičnijih levičara, što ne treba da čudi jer su i sami Milošević i Đinđić u osnovi bili levičari, njihovi poklonici sa prijatnom rezignacijom, slatko slaveći vlastiti poraz, govore o svetu koji je ostao nedosegnut zbog preranog odlaska. Iz ove naizgled sasvim logične pojave ipak proizilaze dva paradoksa.

Prvi paradoks je da se ove dve grupe ožalošćenih nimalo ne poklapaju, i da insistiraju, a to naročito važi za Drugosrbijance, da su po svim osnovama drugačiji, i da bi voleli da se razlikuju još više ako bi to ikako bilo moguće. Ipak, u danima sećanja na svoje lidere, oni jako liče jedni na druge.

Drugi paradoks je to da je Slobodan Milošević bio predsednik Srbije a Zoran Đinđić predsednik Vlade Srbije, dakle da su obojica bili na najvišim državnim funkcijama u okviru iste zemlje čak i istog aparata, a da su im sledbenici tako sukobljeni i potpuno ubeđeni da je njihov mezimac imao najbolje namere prema državi i najmudriji plan kako da joj donese prosperitet.

Konačno, najradikalniji među njima okrivljuju onog drugog za smrt svog favorita iz čega proističe da su se Srbi na kraju pobili oko toga ko više voli Srbiju i ko ima bolju ideju kako da je unapredi i odbrani.

Ako ljudi koji su bili deo istog državnog aparata u praktično isto vreme mogu da se percipiraju kao zakleti neprijatelji, ako javnost može da se tako radikalno rasloji oko osoba koje sa svaka na svoj način imale isti cilj – napredak Srbije, onda ne treba da čudi kako su članovi istog benda uspeli da se tako različito profilišu.

Srbija je bila pod sankcijama kada je svetom vladao Britpop, zato verovatno nismo uspeli da naučimo mudrost iz jedne pesme danas takođe, vrlo srpski, zakrvljene braće Galager koji kažu da „ne treba stavljati svoju sudbinu u ruke rokenrol benda“. Divljan je znajući svoj bend u čije smo šake pali zato i živeo i umro u Beču.

Na duže staze ipak, verujem da se na Divljana „niko neće osvrtati u gnevu“. Njegov opus i teme kojima se bavio su veći od onoga što čini naše podele. Uostalom, na nekim pesmama Idola se time poigrao i nastavio dalje. Verujem da ćemo te teme prerasti i mi.

Umro je Idol. Slava mu.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

PLANETA DOSADE

Novi sukob medija i ostatka sveta dogodio se tokom realizacije emisije „Reporter“. Ekipa „Insajdera“ koja pravi ovu emisiju naišla je prvo na prepreke u pokušaju da snimi sagovornike iz velikih srpskih fudbalskih klubova da bi potom još pre emitovanja emisije krenule reakcije zvaničnika koji su naslutili da bi novinari mogli otkriti nešto neprijatno o njima. Poučeni ranijim iskustvima sa „Insajderom“ krenuli su u vrlo agresivan preventivni napad preko drugih medija, i rezultat je bio iznenađujuće povoljan po klupske čelnike – i sama ekipa „Insajdera“ je ubrzo sve prebacila na teren slobode medija, i zaboravila na ono što bi trebalo da budu nova otkrića.

Koliko god me takva lakoća angažovanja pojedinih medija u odbrani lika i dela sumnjivih tipova od istraživačkog novinarstva ozbiljno brinula, ne mogu da kažem da kao gledalac nisam zadovoljan. Najpre, sam „Insajder“ je već apsolvirao priču o fudbalskoj mafiji, i činjenica da se ti tokovi nisu bitno promenili naprosto nije dovoljan argument da nam autori ove emisije serviraju jedno te isto. Uostalom, kriminal u sportskim klubovima je pojeo njihovu supstancu, pa danas ti oglodani kosturi nekadašnjih velikana zapravo i nisu neka tema.

Otud ova medijska buka oko emisije „Reporter“ zapravo odgovara ekipi „Insajdera“. Da im je emisija puštena bez ikakvih intervencija, ona nikoga ne bi zanimala, sve to već znamo a sportski klubovi odavno nisu ni percipirani drugačije od legla kriminala. Ovako su umesto dosadne emisije dobili odjek kao da se i dalje bave nečim što je relevantno.

U svakom slučaju, posle autobiografske knjige Brankice Stanković „Insajder“ i jeste na neki način postao sam sebi tema. Doduše, ne na način koji bi zadovoljio javnost – recimo u formi istrage kako je Olja Bećković uklonjena sa B92, ali svakako u ravni koja zadovoljava same autore.

Konačno, ta ubistvena jednoličnost ponašanja sportskih funkcionera i novinara „Insajdera“ koja razara i jedne i druge u stvari predstavlja pravu temu. Očigledno je da u sportskim organizacijama nema ni novih ljudi, ni novih ideja koje bi odmakle ovaj milje od mahinacija. Nekoliko garnitura klupskih funkcionera je hapšeno i osmramoćeno i nije se pojavila čak ni nova generacija ljudi koji rade isto, da ne govorimo o nekim koji bi radili legalnije ili bolje.

Slično je i sa novinarima. „Insajder“ je očigledno završena priča posle knjige. Prvi potez posle ovog ekspozea je mlaka tematska repriza kultnog serijala. Zamor je očigledan. Nažalost, kao što nema zamene za Džaju, Zvezdana i Čovića u sportu, nema nikoga ni da odmeni Brankicu u novinarstvu.

U sportu i u medijima osuđeni smo na mlaku reprizu koja polako rasteruje publiku. Otud ne treba da čudi da publika reaguje sa svojevrsnim olakšanjem kada se umesto Zvezdinog igranja u Evropi desi zabrana, i umesto nekoliko tura od po devedeset minuta mediokritetskog fudbala gledaju emisije u kojima se nariče nad tom merom UEFA. Tako i sa „Insajderom“ – mnogo je uzbudljivije slušati o rovovskoj bici između novinara i establišmenta nego gledati konkretne plodove tog istraživačkog novinarstva.

Ovoj zemlji su potrebne nove teme, novinari koji su spremni za prodore u neka sveža istraživanja. Kao što će fudbal doći na stare grane onda kada ponovo igrači budu u centru pažnje umesto članova uprava, tako će i naše novinarstvo oživeti onda kada teme koje istražuje bude zanimljivije od onih koji ih obrađuju.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)