PRAZNE PRIČE

U Titovoj Jugoslaviji kinematografija je služila kako bi uspostavila osnovne narative – u rasponu od partizanskog filma koji je opisivao i naglašavao narodnooslobodilačku borbu kao temeljnu vrednost države preko melodrama o izgradnji i emancipaciji koje su govorile o izazovima posleratnog perioda do društveno kritičkih drama koje su prepoznavale devijacije u novouspostavljenom društvu iz kojih će kasnije nastati i slavni „crni talas“.

U današnjoj Srbiji nema filmova koji služe da bi se uspostavili narativi jer kinematografija je istovremeno zavisna od javnih institucija i svedena na svojevrsnu formu kocke, što nas vraća na jednu staru definiciju a to je da kod nas „država nema kinematografiju ali kinematografija ima državu“.

Međutim, hajde da zamislimo kakvi bi to filmovi nastajali kada bi se aktuelni narativi plasirali kroz kinematografiju?

Za početak, trileri o borbi protiv korupcije i kriminala – u širokom žanrovskom rasponu od preciznih akcionih rekonstrukcija praćenja i hvatanja narko dilera u Latinskoj Americi po uzoru na „Minhen“ pa sve do komičnih priča o falsifikatorima dokumenata koji godinama drže firmu na ime premijerovog brata, po uzoru na „Uhvati me ako možeš“. Zanimljivo, oba filma je snimio Spilberg,

Isti reditelj bi mogao inspirisati i film o nastanku „Beograda na vodi“ koji bi poprilično mogao da zaliči na „Park iz doba Jure“, uostalom ovaj bi govorio o stranim investitorima koji su vrlo slični kloniranim dinosaurusima – možda i mogu da se pojave ali se sa njima ne smemo igrati. 

Penzioneri koji doživljavaju katarzu kada im se smanji penzija i shvataju da su godinama robovali materijalnim vrednostima mogu inspirisati razne vrste filmova. Od priča o kolonizaciji i naseljavanju opustelih delova Srbije jer su po savetu Kori Udovički prodali stanove da plate račune i otisnuli se u avanturu, poput Linčove „Strejt priče“, pa sve do odlazaka u varošice slične „Tvin Piksu“ istog autora.

Ne smemo zanemariti školovanje, filmove koji pokazuju da se može poludeti od prevelikog učenja kao što je recimo „Blistavi um“ kroz koje bi se objašnjavalo da je bolje kupiti diplomu nego rizikovati zdravlje. Zdravstveni rizici su postojali i kad je reč o medijima, doduše uglavnom 1999. godine, a sada se gubi posao ako novinar ne prihvata da ne treba svako baš sve da zna – neki film po uzoru na „TV mrežu“ Sidnija Lameta u kome neuravnoteženi novinar počne da govori istinu a televizijska kuća to eksploatiše da bi podizala gledanost, čisto da bi građani shvatili da onaj ko kritikuje vlast mora biti lud. O medijima bi fino mogao da govori i neki lep rimejk stare priče o junaku koji zna šta će izaći u sutrašnjim novinama i onda može da spasi ljude koje čeka nesreća – kod nas u poslednje vreme ionako postoje mediji koji znaju za događaje pre nego što su se oni dogodili. 

Sigurno bi nam dobro došli i filmovi o našim rukovodiocima koji samopregorno rade na oporavku zemlje. Uzor bi tu mogao biti „Džeri Megvajer“, priča o sportskom menadžeru koji jedne besane noći shvata da je u svojoj trci za novcem zapostavio ljudskost svojih klijenata. Nije li to priča samog vrha naše države, koji su jedne neprospavane noći shvatili da su zbog četništva zapostavili evrointegracije i odlučili da se promene? Doduše, Džeri Megvajer promeni svoj stav a onda dobije otkaz. Naši su promenili svoj stav, dobili podršku stranih sila i dvotrećinsku većinu. 

Scenaristi bi morali da se napnu da prepoznaju šta je u priči sa uništenim protivnicima glavnih junaka izazov i gde leži dramski sukob. Ali, moraju i da se čuvaju, kako ne bi napravili film o tome da apsolutna moć apsolutno korumpira. 

Dimitrije Vojnov

  (Tekst objavljen u Našim novinama)

KRIZA I KOMENTARI

Ovogodišnji Sajam knjiga dolazi u trenutku kada je pisana reč kod nas ušla u svoju najdublju krizu. Ako krenemo da tražimo razlog opšte krize naše kulture, verujem da ćemo ga naći baš u tome – pisana reč je još uvek osnov – bilo da je reč o umetnosti, religiji ili politici. Ne samo da odavno nismo imali srpski roman - iz pera pisca koji može da zasnuje radni odnos - koji bi se posmatrao kao obavezna lektira, nego nismo imali ni političara koji je iza sebe ostavio relevantnu knjigu u kojoj bi izlagao svoju ideologiju.

Odsusutvo pisanih tragova je karakteristično za smutljivce a njihova inflacija za privredne kriminalce koji žele da zavaraju trag. Naše društvo je na razmeđi između ćutanja i praznoslovlja, i zadovoljava obe kategorije.

Okolnosti u našem društvu, međutim, ne mogu da umanje uživanje u dobroj knjizi, makar ono bilo i krajnje perverzno kao u jednom slučaju koji mi se desio.

Pre nešto više od tri meseca javio mi se pisac naučne fantastike Boban Knežević i rekao mi je da želi da pročitam njegov novi rukopis. Spremao sam se za put i rekao sam mu da nemam vremena ni da se vidimo a nekmoli za čitanje. On je rekao da će mi doneti roman gde god poželim i kad god mi odgovara. I zbilja, doneo mi je maketu svoje knjige Slobodanida na jedan poslovni sastanak, nije me zadržavao i rekao je kratko, „Razumeću ako mi se više nikada ne javiš“.

Negde na pola knjige shvatio sam da je Dimitrije Vojnov, čovek koji se zove isto kao ja, izgleda isto kao ja, i bavi se istim poslom kao ja, jedan od junaka naučnofantastičnog romana! Inicijalnu nevericu i sumnju u vlastito psihičko stanje, zamenila je radoznalost, Knežević je ipak napisao naučnofantastični roman o poslednjoj sedmici u životu Slobodana Miloševića u kome sam ja jedan od protagonista.

Malo je reći da sam uživao u romanu, a kako i ne bih kada je Stari Kadar uklopljen kao integralni deo završnog čina Miloševićeve haške drame. Knežević je odmah dobio moju saglasnost za korišćenje lika, i na ovom Sajmu knjiga možete i vi doći do svog primerka Slobodanide.

Polaskan sam svojim prisustvom u Slobodanidi ali ne mogu da uživam u njenom izlasku među čitaoce jer se pitam kako li se osetio Goran Jevtić kada je pročitao svoje ime na naslovnoj strani Blica koji se zvanično ne bavi fantastikom ali čsto zalazi u predeo strave i užasa? Naročito, kada je shvatio da je tom naslovnom stranom, njemu doneta presuda za krivično delo koje ne postoji u zakonu ali postoji kao opravdanje svakom siledžiji koji traži povod za linč?

Jevtićev slučaj je toliko strašan da bi svi mi morali da postavimo pitanje, šta se to desilo sa našim medijima? 

Godinama smo se žalili da su pristrasni, neprofesionalni, površni, korumpirani ali ova naslovna strana podseća na ucenjivačke materijale kojima počinje zaplet kriminalističkih filmova i koji, po pravilima žanra, nikada ne procure u javnost. Posle ovog slučaja su međutim pomerene granice i postaje nevažno da li su se mediji pretvorili u reketaše koji će ucenjivati ljude kompromitantnim materijalima i interpretacijama događaja, ili neko u tim novinama iskreno misli da je potpuno u redu da štampa ovakve gadosti.

Kada je pomerena granica i to u slučaju Gorana Jevtića, našeg uglednog i vrlo popularnog glumca, omiljenog i među kolegama i kod publike, čemu onda mogu da se nadaju oni čije blaćenje u medijima naruče ili uplate neki centri moći?

Ono čemu mi ostali treba da se nadamo jeste da će javnost, ako ona kod nas uopšte postoji, vrednovati ovaj autogol Blica u punoj meri. Crnogorska javnost je prezrela Informer kada je objavio gadosti o Vanji Ćalović, nadam se da će slično reagovati i naša u Jevtićevom slučaju. Autogol ostaje autogol ali važno je da se oseti i u krajnjem rezultatu.

Ne samo da je novinarstvo takođe pisana reč, i da je kod nas potpuno obezvređeno, već je u neka srećnija vremena ono bilo jedna od glavnih tačaka za usavršavanje pisaca. Kakvim knjigama možemo da se nadamo od ljudi koji su sastavili ovu naslovnu stranu Blica ili barem pristali na nju? Šta bi rekli literarni klasici da znaju uz kakve novine im se dele knjige? Plašim se da će na sledećem Sajmu knjiga, morati da se pojave i antikvari sa starim novinama.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

OPŠTE MESTO

Kao učesnik u saobraćaju, proteklih dana imao sam priliku da vidim nekoliko nesvakidašnjih prizora – oklopna vozila na Ušću sa posadama spremnim za smotru, kolonu protivavionskih baterija kako se autoputem kreće prema gradu – sve to u sklopu pripreme za vojnu paradu, ali i oklopljene policajce kako se postavljaju ispred turske ambasade, tridesetak godina nakon poznatog atentata koji nas je obavezao da se tako nešto više ne ponovi.

I onda u utorak uveče, dron sa „zastavom“, zapravo krpom provokativnog dezena, nadleće Stadion JNA i zaokružuje svojevrsnu „hroniku najavljenog incidenta“ izazivajući prekid utakmice - kome je doduše stremila igra albanskog tima na terenu od prvog minuta.

Nekonvencionalni događaji zahtevaju i nekonvencionalni pristup analizi i to je briljantno uradio Branislav Dimitrijević u svom članku „Visok rizik“ na sajtu Peščanika. Međutim, rekao bih da su Srbi poslednjih godina ipak otišli predaleko u svom nekonvencionalnom rešavanju problema, od 2012. kada su doveli SNS na vlast misleći da će njihov radikalski DNK biti drugačiji od DOSovih uveoka, i da je vreme da se malo vratimo na „opšte mesto“, koliko god nam ono bilo zamorno.

Naime, zapazio sam brojne reakcije, naročito na socijalnim mrežama, u kojima se hvali domišljatost ljudi koji su realizovali incident sa dronom i krpom. I zbilja, ta ideja jeste na granici one Filipa Petija da hoda na žici između kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, ili sletanja Cesne na Crveni trg, ali to ne znači da je njena logistika i krajnji cilj u bilo kom smislu vredan divljenja ili radovanja.

Prekid utakmice u Beogradu ima vrlo sličan ritam kao i „naš“ prekid gostovanja u Italiji. Oba puta se prekid desio posle „oktroisane“ Parade ponosa, i oba puta je narod bio u stanju rezignacije u kome je na određeni način priželjkivao da se sportska priredba ne privede kraju. Iako je poznavaocima našeg reprezentativnog fudbala potpuno razumljivo da je verovatno bilo šta zanimljivije od igre našeg nacionalnog tima, to prihvatanje da se simpatiše prekid, kako god da je izazvan, pokazuje dubok očaj.

S druge strane, činjenica je da ovakav incident sa dronom u sred „najbezbednije sedmice“ u godini, predstavlja veliko poniženje za naše službe bezbednosti, samim tim i za vrh države. To ipak ne znači da ovakvi događaji mogu biti korišćeni kao opozicioni argument kako je vlast nesposobna niti da zbog njih treba likovati. Vlast je svoju nesposobnost pokazala već puno puta, ali ovaj konkretni incident pokazuje ne samo njenu nesposobnost već i nemoć svih nas, ne samo u pogledu samoodbrane već i opiranja manipulaciji. Autor ideje sa dronom dakle nije hteo samo da namagarči vlast već i da izazove ozbiljnije društvene i diplomatske procese koji nisu svedeni samo na zvaničnike već i na građane.

Konačno, domišljatost sa dronom je takođe krajnje diskutabilna. Naime, slične stvari su se dešavale u drugim zemljama a ranije smo ih mogli videti u igrama poput GTA gde po pravilu uvek postoji misija sa malim helikopterom ili automobilčićem na daljinsko upravljanje a izazivanje incidenta letelicom iznad stadiona je tema remek-dela „Crna nedelja“ Džona Frankenhajmera. Dakle, ideja je nova u primeni ali ne i u fikciji, kao što je uostalom i zakucavanje putničkih aviona u zgrade godinama pre 11. septembra bilo tema romana Toma Klensija.

Međutim, ono gde smo mi poraženi jeste to što su zapravo svi bezbednosni kapaciteti bili uloženi u pokušaj da se bezbedno odigra utakmica besmisleno visokog rizika, a incident je bio usmeren ka njenom prekidanju. To dosta podseća na našu politiku. Ona se neprestano trudi da postigne dogovor jer smo dovedeni za pregovarački sto, no to ne znači da i druga strana, zajedno sa pokroviteljima pregovora, želi to isto. Dakle, ovo je novi primer istorijske utakmice u kojoj ne razumemo šta je cilj igre.

Ako je za utehu, i organizatori incidenta su napravili krupnu grešku – na krpi je nacrtana silueta velike Albanije što može značiti samo jedno – ni Albanci ne priznaju nezavisnost Kosova.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

 

KURIR - INTERVJU - WIKILEAK

Danas je u Kuriru izašao intervju na dve strane, a istovetan tekst je objavljen online i može se pročitati OVDE.



Poštujem autonomiju autora intervjua da prekroje moju izjavu u skladu sa formatom teksta i zahtevima uređivačke politike, otud nisam ni zahtevao autorizaciju, ali isto tako smatram da su neki od izbačenih delova moje izjave bili važni za razumevanje stavova o pojedinim temama o kojima se govorilo u ovom intervjuu.

Otud smatram da je važno da prenesem ključne rečenice koje su izostavljene iz objavljenog intervjua, 
 
"Autori sa rodoljubivim sentimentom su nažalost plašljivi i nemaju ideju kako da pronađu argument za svoj stav u našoj sadašnjosti. No, smatram da su podele kakve su pravili Ajdačić i Kolarević jako štetne i smatram da državni vrh nije dovoljno sankcionisao te pojave zato što je verovatno želeo da izmesti nacionalističku retoriku iz diplomatije u polje kulture i da kroz srbovanje u tom domenu zamajava narod dok izneverava naconalne interese u odnosima sa stranim silama. Na određeni način, Kolarević i Ajdačić su svojim lupetanjem dali vetar u leđa autorima koji vole da grade imidž opasnih društvenih kritičara." (o podeli na patriotske i antisrpske filmove)

"Ali, politički postavljeni ljudi su mahom ostali tamo gde su bili samo što se sada proglasilo da su "stručnjaci" a ranije su bili stranačke figure. To je na neki način i opasno jer su mnoge politički izgrađene karijere sada "oprane" kao kada se legalizuje prljav novac." (o Tasovčevom mandatu)

"Čini mi se da je od afere Kačavenda koja je došla nekako zgodno u vreme Briselskog sporazuma, SPC zapravo najveća žrtva homofobije u našem društvu. Zapravo, Kačavenda je možda i jedini istorijski relevantan primer sistemske homofobije kod nas. Pritisak izvršen na Crkvu preko te afere je pokazna vežba kako homofobija može da se koristi za ucenu i kompromitaciju ljudi." (o Paradi)

"Ono što mi je međutim zanimljivo je da antigej sentiment uopšte nije potisnut u našem društvu i da ga je kroz seriju izjava na dan Parade očuvao upravo Premijer Vučić, naglašavajući da nije fasciniran učesnicima, da razume nervozu Žandarmerije itd. Dakle, onaj koji je omogućio Paradu zadržava antigej kartu u špilu i ona se u nekom sledećem deljenju može naći na astalu." (o Paradi)

"Ako imamo u vidu raskorak između naših nacionalnih interesa i onoga što je stav članica EU, nisam siguran koliko ima smisla nadati se ulasku Srbije u tu zajednicu." (o EU)

"Ipak, ne znam kako jedna zemlja može sebi da dozvoli da se nađe u Uniji koja je otvoreno podržala otimanje jednog dela njene teritorije i na svakom koraku se ponela grubo i ucenjivački. Mi možemo da pričamo kako smo mi prirodno deo EU, kako nam je mesto tamo, ali ono što smo doživeli od njih odavno ne bi trpeo iko sa minimumom dostojanstva." (o EU)

"Stepen beskrupuloznosti EU najbolje dokazuje odabir kadrova koji danas vrše tzv. evrointegracije i način na koji ih vrše, naročito u pogledu pritiska na medije i razaranju političkog života." (o EU)

"Šef generalštaba moli građane preko medija umesto da naređuje, a kroz profesionalizaciju se potpuno odrodila od naroda." (pitanje o vojnoj paradi)

"Očigledno je da sada žele da zavedu strahovladu i da stvore utisak kod ljudi da smo nemoćni, da izumireno i da smo istovremeno svi višak, i na osnovu tog straha oni izvlače legitimitet za svoje odluke. Mislim da je za građane Srbije najvažnije da povrate dostojanstvo i da poveruju u sebe. Isto tako, oseća se snažan pritisak na medije što samo znači da će se uskoro dešavati stvari koje će se jako kositi sa obećanjima datim u kampanji. Situacija je dakle beznadežna i baš zato moramo biti optimisti, u našoj tradiciji je upisano da smo najveće uspehe postizali kada je sve delovalo izgubljeno." (o stanju u zemlji)

"U Srbiji se tradicionalno smenjuju dve tendencije, jedna je autoritarnost a druga je kriza odlučivanja proistekla iz obračuna sa autoritarnošću. Međutim, u oba ova modela postoji fascinacija ljudima na vlasti od kojih se praktično očekuje da se ponašaju kao despoti bez ikakvih ograničenja vlasti i uticaja." (na pitanje o liderima)

PUNJENI TELEFON

Poslednjih sedmica putujem po Srbiji pozdravljajući publiku filma „Mali Budo“ na premijerama i nisam usamljen u potrazi za utikačima na kojima mogu da regenerišem bateriju svog smartfona. Kada sam u kultnoj knjizi Nikolasa Negroponta „Biti digitalan“, pre više od deset godina, po prvi put pročitao kako je baterija najveća prepreka u razvoju mobilnih uređaja, nisam ni slutio koliko je bio u pravu.

U vreme kada je Negropont pisao knjigu, mobilni telefoni nisu bili ni približno tako veliki potrošači, korišćeni su prevashodno za razgovor a internet za njih je tek bio u povoju. Danas, broj aplikacija i drugih vidova interakcije je toliki da svaki pokušaj štednje baterije deluje kao komunikaciono samoubistvo, u ravni čupanja fiksnog telefona iz zida noću ili kada se sprema ispit.

Mobilni telefoni su oduvek imali poseban uticaj na ponašanje korisnika na javnom mestu. Prvo je trebalo vremena da se ljudi nauče da ih gase u prigodnim situacijama. A potom je trebalo razviti novi bonton u kafanama koji uključuje i mobilne telefone.

Kafane su i dalje suočene sa najvećim izazovima kada je reč o mobilnim telefonima. Ranije se gledalo kakav je domet u kafani, potom kakav joj je bežični internet, a sada gosti, precizno poput Džejmsa Bonda skeniraju ambijent u potrazi za utikačima.

Na početku, mobilni telefon je delovao kao nešto što budi asocijalnost. U toku kafanskog razgovora nastajale su prećutno dogovorene pauze tokom kojih sagovornici naglo prekinu razgovor i late se mobilnih telefona da isprate šta im je sve stiglo u međuvremenu. Ove pauze nisu zaobilazile ni usputne kafe među prijateljima ali ni poslovne pa ni ljubavne sastanke.

Potom je mobilni telefon na drugi način u potpunosti razorio tradiciju srpskog kafanskog razgovora. Sa uvođenjem prvih smartfona i prilagođenih sajtova, još u slavno doba „Nokia Komunikatora“, ako se iko još seća tog pionirskog uređaja, kafanski razgovor je bio prisiljen da se utemelji u činjenicama. Odjednom je kafanski razgovor počeo da dobija fusnote, izjave su morale biti utemeljene na informacijama ili barem na dezinformacijama dostupnim sa interneta. Tog trenutka se izgubila sva draž kafanske rasprave koja je po definiciji oduvek bila bazirama na harizmi sagovornika a ne na faktima, kao uostalom i srpska sudbina u celini.

Dolazak u svet slobodnih informacija rezultirao je i novim vidom hlađenja dosadnog sagovornika. Rečenica koju više niko ne želi da čuje kada krene sa nekom pričom za koju je ubeđen da je zanimljiva glasi, „Daj mi link“. Zatražen link je znak da je priča dosadna, i da se odlaže u ropotarnicu razgovora.

Ako su vas u kafani zamarali ljudi koji stalno pričaju viceve, promena paradigme na internetu da su Srbi prestali da ga prevashodno koriste za potragu za pornografijom i da im sada mahom služi za posetu humorističkim sajtovima, dovela nas je u novi krug pakla. Ljudi koji dave sa vicevima dobili su multimedijalni alat za zamaranje okoline. Sada su tu i smešne slike, pesme i videoklipovi sa kojima morate izaći na kraj.

Došli smo u fazu kada su mobilni telefoni postali toliko moćni da su ušli u dekadenciju i mogu funkcionisati samo uključeni u struju, poput fiksnih telefona. Otud ne treba da čudi da o ovom kraju mobilnih telefona svedoči i ukidanje „Nokije“, kuće koja ih je ubedljivo najbolje pravila – ona je propala ne zato što više nije imala najbolji mobilni telefon već zato što je on kao oblik počeo da izumire u eri smartfona. U određenom smislu, smartfoni su toliko proželi ljude da su ovi počeli da im služe – mobilni telefoni nove generacije nisu tu zbog nas već smo mi tu zbog njih. 

Srbi su imali priliku da suštinski promene svet telekomunikacija da je uspeo Teslin izum prenošenja energije na daljinu. Pošto od toga nema ništa, osuđeni su zajedno sa ostalim narodima na potragu za utikačem. Sada je vreme da se u kafanama pojavi novi specijalitet – „punjeni telefon“.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)