PUTER NA GLAVI

Podrška Evropske Unije i razumevanje sa Rusima, lako ostvariva dvotrećinska većina, potpuno uništenje opozicije – sve to su aduti koji novoj Vlasti daju ogroman kapacitet da reformiše zemlju, odnosno da radi ono što misli da treba, koliko god to bolno bilo, ili naprosto da radi šta hoće. Kako god gledali na njihove namere, mogućnosti, ideologiju ili njeno odsustvo, ipak nikada ne smemo zaboraviti kome sve to treba da se desi.

To treba da se desi nama. A ono što nas čini izuzetno nemoćnima u odnosu na njih jeste to što smo u proteklih sedamdeset godina na ovaj ili onaj način zašli u izvesne oblike neregularnog života, država to zna i može to iskoristiti protiv nas. 

Naravno, na prvom mestu su privrednici koje Država ima u šaci. U masi ljudi koji ne smeju da se pitaju za prvi milion, možda i ima onih koji mogu da objasne kako su ga stekli ali svako je manje ili više, pre ili kasnije, iskoristio poneku rupu u zakonu. Uostalom, zar nije veliki deo statističke priče o niskim primanjima u privatnom sektoru baziran na tome što se plate prijavljuju po nižim iznosima a rad plaća mimo knjiga?

Ostali koji su uspeli da nikada ne voze sumnjivo uvezen i verovatno ukraden auto, država čeka na tome što žive u nacionalizovanom stanu, a ako je stan izgrađen posle nacionalizacije vrlo verovatno je otkupljen za smešno mali novac u periodu inflacije.

Ako se do sada niste identifikovali ni sa jednom od ovih grupa koje imaju „putera na glavi“, još uvek ne znači da ste potpuni makrobiotičar – razmislite o poreklu svog mobilnog telefona, softvera na računaru, ili o tome na koji način pribavljate muziku, filmove i serije koje gledate u slobodno vreme.

Rečju, naš način života je skroman ali košta mnogo više od onog novca koji svakog dana prolazi kroz legalne tokove. I tako je bilo od SFRJ do danas. To znači da znatan deo naše egzistencije ima korene u sivoj i crnoj zoni, hteli mi to ili ne.  

Dakle, svi smo na neki način krivi, a Država nas drži u šaci. Zato za vladanje Srbima nije potrebno imati ni podršku stranaca, ni dvotrećinsku većinu, dovoljni su oni sami. Zapravo, potrebno je samo imati jedan apsolutno logičan sled događaja od sedamdeset godina u kome se na ovaj ili onaj način sprovodi „čvrsta ruka“ u domenu „visoke politike“ što mora naći ventil upravo u određenim vidovima deregulacije „politike malih stvari“.

Svi režimi koji imaju određene fokuse, neumitno moraju zapostaviti nešto drugo. U Srbiji se zbog socijalizma, jedne tranzicije pod Miloševićem, druge pod ostalima i sadašnje pod Miloševića uveocima, na razne načine zapostavljao red.

Međutim, to sve ne znači da se Država neće lako setiti svojih zakona ako joj to zatreba, naročito kao vid pritiska na građane, sa akcentom na one neposlušne. 

U protekloj deceniji jedan od najzanimljivijih i najuspešnijih političkih pokreta u Evropi bila je Piratska partija. Ona je na ovogodišnjim izborima za organe EU imala slabe rezultate ali deo razloga za to je činjenica da su posle slučajeva Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena, neke od njenih politika postale predmet angažmana velikih partija što je čest rizik tzv. „partija posvećenih jednom problemu“. Primere takvog gašenja smo imali na našim prostorima u slučajevima Liberalnog saveza Crne Gore i Liberalno demokratske partije gde su velike i vladajuće stranke preuzimale paradigme malih.

To međutim ne znači da građani ne bi trebalo da razmisle o organizovanju pokreta koji će pomoći da se njihovi problemi rešavaju, naročito u slučaju kada se nalaze u statusu koji nije legalan, a iznuđen je, ili kad je reč o lokalnoj samoupravi. 

Naravno, jedna od najsimpatičnijih srpskih osobina je percepcija politike u kojoj svi od taksiste do Ministra misle da treba da arbitriraju o najvećim i najosetljivijim globalnim tokovima. Tu uzaludnu i simpatičnu naviku ne treba da izgubimo. Međutim, kroz ozbiljnije sagledavanje „politike malih stvari“ možemo obezbediti ambijent da se tim Velikim pitanjima samostalnije i posvećenije bavimo. Zaista bi bilo greota da završimo u zatvoru u sred političke rasprave na Internet forumu samo zato što nam je na računaru instaliran piratizovan softver. Pošto sigurno nećemo da instaliramo legalan jer je to protivno svemu u šta verujemo, samoj suštini našeg bića, moramo se izboriti da takva mentalitetska obeležja ne budu kažnjiva. I to u ovako osetljivom trenutku kada je naš savet najpotrebniji.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

LAŽNI ZAKON TRŽIŠTA

Tragični događaji koji su zadesili Srbiju tokom protekle sedmice izvršili su tektonske promene u televizijskom programu. Svi kanali su se manje ili više okrenuli izveštavanju sa lica mesta, obaveštavanju građana o evakuaciji, potrebama unesrećenih i prenošenju saopštenja javnih službi. Istovremeno, gledaoci tih medija pokazali su solidarnost i požrtvovano se uključili u napore da se pomogne unesrećenima. Odjednom su mediji pokazali drugo lice, i neka od glavnih uporišta neukusa postala su vrlo korisni javni servis, kudikamo korisniji od samog Javnog servisa koji je tromo reagovao na dešavanja na terenu.

Kada povod ove programske promene ne bi bio tragičan, reklo bi se da je barem u medijskom smislu ovo bio period preporoda našeg javnog prostora. Međutim, kada pogledamo uzorno ponašanje građana koji su godinama manje-više neprekidno trovani raznim pogubnim sadržajima sa ovih televizija, sasvim je sigurno da ti ljudi zaslužuju kvalitetniji program koji će ih oplemeniti.

Isto tako, ne treba potceniti ni blagotvoran uticaj medija na reakciju građana. Oni su imali ne samo informativnu i propagandnu funkciju već su uspeli da privuku pažnju gledalaca nudeći im mogućnost da iz sata u sat prate razvoj situacije i da se još jače „vežu“ za dramatične događaje. Neki cinik bi rekao da je gledaocima senzibiliziranim na rijaliti program ova katastrofa bila možda i najuzbudljiviji „rijaliti“ do sada, ali ako je tako, onda kroz tu prizmu najbolje možemo sagledati razornu moć sadržaja koji se emituju u redovnim okolnostima.

Jedan od glavnih argumenata za opšte srozavanje nivoa naše televizije jeste poređenje sa Zapadom. I tamo su rado gledane rijaliti emisije i čitani tabloidi, pa stoga zašto ne bi tako bilo i u Srbiji?

I zbilja, ovaj tržišni argument bi imao smisla pod uslovom da Srbija jeste tržište koje je u svakom smislu sinhrono sa Zapadom. Međutim, Srbija iz raznih razloga ima sporiji korak.

Za početak, Srbija kasni, i samim tim pored raznih vidova zaostalosti ima i prednost – može da proceni koliko su razne novotarije zbilja korisne. Možda su na Zapadu, producenti „Velikog brata“ zaista bili pioniri, pokušali nekakav eksperiment i uspeli, ali kod nas su došli znajući da to mora biti hit. Ali, znale su se i kontraindikacije ove emisije koja nije čak ni „opijum za narod“ već nešto mnogo gore. Naime, Marks je smatrao da „opijum“ ima i narkotičke i okrepljujuće aspekte, a ovde je jasno da nema lekovitosti.

Zašto smo to zlo uvezli u naš medijski prostor? Pre svega da bi pojedine televizije za što manje novca postigle što veću gledanost. Ali isto tako uvezli smo i zbog toga što se u sklopu raznih globalizacijskih procesa, izgubio odnos prema specifičnostima lokalnog tržišta i strategije borbe za gledanost su počele da se osmišljavaju izvan Srbije.

To nije nikakva teorija zavere već praktična stvar – sa prelaskom vlasništva nad medijima u strane ruke, sasvim je logično da se uspešne prakse iz drugih država prenose i kod nas. Ipak, to ne znači da nešto što je nekome lakše mi obavezno moramo i da nekritički prihvatimo.

Postoji niz argumenata koji govore u prilog toga da rijaliti emisije nisu nužne da bi se postizala velika gledanost, među kojima je ključni već dosta puta ponovljeni argument da pojedini programi ne šire gledalačku publiku već da se gledaoci prelivaju iz jednog sadržaja u drugi. Nije previše verovatno da isti ljudi imaju toliku širinu vidika da sa punom posvećenošću gledaju i „Dnevnik“ i „Farmu“ i „Prvi glas Srbije“ i „Velikog brata“ i srpsku i tursku seriju što znači da bi im se vrlo lako mogla ukinuti „Farma“ a da ne dođe do opšteg pada gledanosti televizije.

To nas dovodi do idealne situacije, a to je da se na scenu vrati umeće pravljenja televizije. Dosta je bilo velikih magova televizije koji se hvale gledanošću a da ona mnogo više zavisi od protuva koje se svađaju na ekranu nego od autora. Još uvek ne treba odustati od toga da se u „prajm tajmu“ RTS i B92 takmiče tako što će jedni imati ekranizaciju Crnjanskog a drugi igranu seriju o ubistvu Ćuruvije.

Ukoliko su političari u stanju da izvrše toliki pritisak na medije da bi ovi radili u njihovu korist, zašto ne bi izvršili neki pritisak da ovi počnu barem malo da rade i u korist naroda?

Neko će na sve ovo reći da se iza ove priče krije ponovni uvod u doba cenzure i državno-kontrolisanih medija. I da sada imamo tržište koje je preduslov za postojanje demokratije. To međutim nije više validna pretpostavka. Prvo, Kina pokazuje da razvoj tržišta ne podrazumeva zapadnu demokratiju. Drugo, kod nas zapravo ne postoji tržište.

Tržište bi naime podrazumevalo da mediji budu u vlasništvu ljudi besprekornih biografija, da su nastali bez političkih koncesija, da imaju u potpunosti legalno poslovanje i da svoje zaposlene redovno i adekvatno plaćaju za rad.

Kada mi neko pokaže takav medij, lično ću otići u bilo kakav rijaliti program koji žele da snimaju. Ali dok se takav medij ne pojavi, nema razloga da političari deo svog uticaja ne iskoriste kako bi malo duhovno obnovili ovaj narod koji je suočen sa katastrofom pokazao da ima još puno snage, hrabrosti i potencijala, i da nije zaslužio da završi ekremizovan.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

SVI SRBI U JEDNOJ POPLAVI

Teško je reći za jednu ovako golemu katastrofu kao što je poplava koja je zadesila Srbiju da je „mala priča“ koja razotkriva „veliku priču“. Međutim, tako je. Ovih nekoliko dana intenzivne opasnosti i meseci, možda godine, oporavka zapravo mogu sumirati sve zablude koje smo imali i sve šanse koje možda možemo da iskoristimo. 

Činjenica da nas je ova prirodna katastrofa zatekla nespremne delimično proizilazi iz toga što su reke dostigle svoje hiljadugodišnje maksimume. Na mestu gde smo naseljeni, srećom, živimo dosta zaštićeni od hirova prirode, i za razliku od nekih drugih manje srećnih naroda i država gde su ovakvi događaji maltene svakdonevna pojava, imamo mogućnost da se kontinuirano razvijamo. I to bi trebalo da cenimo.

Zatim, građani su pokazali solidarnost, spremnost da se žrtvuju i razbili su iluziju da smo bespomoćni koja nam se stvara poslednjih petnaest godina. NATO agresija na Srbiju stvorila je svojevrsni Pavlovljev refleks, mada što je više analiziramo, zaključno sa Kumanovskim sporazumom ispostavlja se da smo više sami sebe ubedili da smo dovedeni do zida nego što je zaista tako bilo. Aktuelna vlast je naravno pesimizam dovela do nivoa strateškog resursa, naročito insistirajući na tome da smo bespomoćni i da ništa ne možemo sami. Ipak, ispostavilo se da možemo. I to ne samo da možemo već da su upravo oni oklevetani slojevi društva, a tu pre svega mislim na često kritikovanu omladinu, bili okosnica napora da se olakšaju muke unesrećenih i spreči dalje razaranje.

Kad je reč o javnom sektoru, ispostavilo se da nam je ne samo značajan, već i da ga još treba ojačati. Sistematsko slabljenje vojske uprkos činjenici da Srbija ima samo jednog i po suseda sa kojim nikada nije ratovala i samo jednog i po suseda koji nije priznao jednostrano otcepljenje njene teritorije, dovelo je do toga da ona danas ne može da se suprotstavi ni vojnom ni klimatskom neprijatelju. Nije sad to više pitanje tehnike ili ljudstva, već autoriteta. Kako reče Lazanski u emisiji RTSa pred blago uplašenim domaćinom i prilično posramljenim oficirom, Vojska ne treba da moli već da naredi a danima smo u medijima upravo slušali ljubazne molbe Šefa generalštaba.

Otud inicijativa da se ponovo pokrenu Omladinske radne akcije možda jeste put ka jednom širem programu socijalizacije mladih ljudi koji su sa ukidanjem vojnog roka izgubili priliku da prođu kroz to inicijacijsko iskustvo i steknu retku priliku da barem nekoliko meseci ili godinu dana neko drugi zavisi od njih.

Isto važi i za decu. U škole su uvedeni veronauka i građansko vaspitanje, predmeti kojima je inherentno zahtevanje prava, a nije uveden nijedan predmet iz praktičnih veština kao što su prva pomoć ili odbrana od katastrofe. Dakle, deca nam uče kako da se mole da poplava ne udari i kako da popunjavaju formulare EU kada poplava prođe. Jedino ne znaju šta da rade dok ona traje.

Konačno, tu je i strana pomoć. Najbolje je reagovao region pokazujući da je Jugoslavija, uprkos tome što smo bili dosadili jedni drugima, ipak jedan prirodan aranžman za život ovih naroda. Zatim, tu su i velike sile, Rusija i Evropska Unija, koje su pokazale da su spremne da se nadmeću u pomoći i sticanju simpatija. Rusi su doduše poveli u prvom poluvremenu ali EU najavljuje nekoliko aduta sa klupe u drugom. Uostalom, fudbal nas uči da Nemci igraju do poslednjeg zvižduka. Ova prilježnost nam pokazuje da su i jedni i drugi zainteresovaniji za nas nego što smo mislili i da je možda došlo vreme da prestanemo da se ponašamo kao neko kome oni neprestano čine uslugu.

Ipak, pomoć stranaca nas uči još jednoj stvari. Oni će nam dati manje ili više, možda čak i stalno zaposliti neke ljude da se bave našom nevoljom i od toga napraviti delatnost za svoj javni sektor, ali ćemo uvek mi biti ti koji treba da podmetnu leđa. I što je još važnije, ne smemo dozvoliti da ožiljci ove poplave postanu stalno zaposlenje kao što su u SFRJ bile posledice zemljotresa u Crnoj Gori ili sličan slučaj u Grčkoj. Zemlju treba obnoviti a ne praviti biznis u kome će neko dočekati penziju.

Konačno, tu je i privatni sektor čiji su marginalni segmenti reagovali tržišno i povećali cenu vode kada su shvatili da je njena vrednost postala neprocenjiva. Ti profiteri su osuđeni, ali zar to što su oni uradili nije esencija tržišta? Neko će reći, nije jer ovo je vanredna situacija. Tačno, ali kada je Srbija poslednji put bila u redovnoj situaciji? Dakle, sa potpuno liberalizovanim tržištem moramo biti obazrivi baš upravo na osnovu ove ekstremne prakse manjine među njegovim reprezentima.

Građani su pokazali da se u njima kriju heroji i da nažalost poslednjih petnaest godina na razne načine ta sposobnost biva potisnuta. U superherojskom stripu, heroji obično nastaju iz traume, junak doživi nesreću koja ga ili učini invalidom ili mu da nadljudsku snagu. Mislim da je jasno kako je ova nesreća delovala na nas.

Međutim, u superherojskom stripu i država ima različit odnos prema superherojima – nekada im se divi kao Supermenu, nekada ih progoni kao Eks-Mene. Sada je na Vučiću da vidi kako će tretirati ove heroje. Ipak, za koju god školu odnosa prema superherojima da se odluči, on mora da zna da političari uvek ostaju epizodni likovi u stripu.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

MICHEL HAZANAVICIUS

Stari je zahvaljujući prijateljima na pravom mestu dobio mali znak pažnje od jednog od svojih omiljenih savremenih reditelja Michela Hazanaviciusa.

IZAZOVI FILMSKOG PROGRAMA

Godinama su se slabi bioskopski rezultati pravdali time što je građanima dostupan ogroman broj filmskih kanala. Potom su se srpski kanali za slabu gledanost filmskih programa pravdali time što su preko kablovskih operatera dostupne televizije iz regiona koje nisu platile prava za Srbiju. Na kraju su svi zajedno počeli da se pravdaju time što nijedna skupa televizijska premijera više ne uspeva da postigne očekivani rezultat nekakve „ekskluzive“ jer je film već ilegalnim putem postao dostupan gledaocima.

Potom se problem ilegalne nabavke proširio i na serije i odjednom su i one počele da gube svoje premijerne kapacitete. Doba kada su filmovi i serije bili osnovno pogonsko gorivo televizije je neumitno prošlo.

Međutim, televizije i dalje moraju da prikazuju strane filmove i serije i da sa njima ostvaruju kakvu-takvu gledanost. Urednici su se tada našli pred dva puta. Jedan je bio utabana staza kupovine skupih holivudskih blokbastera koji se mogu gromoglasno najavljivati, i nada da će magnetizam tih često vrlo kvalitetnih filmova zadržati publiku pred ekranom ili druga, rizičnija staza, kreativnijeg uređivanja programa.

Naravno, televizije koje idu na sigurno već su imale iskustvo sa otkrivanjem kulture latinoameričkih telenovela, zatim turskih serija i konačno bizarnih indijskih sapunica, i to se ispostavilo kao svojevrsni „zlatni padobran“ njihove gledanosti koji je vrlo često, naročito u slučaju turskih serija, nailazio i na neopravdan kulturrasizam. S druge strane, latinoameričke serije su polako izčezle iz glavnih termina jer su postale presofisticirane za našu publiku koja im se ranije podsmevala. Očigledno da je južnoamerički Drugi svet otišao nekoliko koraka dalje od naše iluzije da smo deo Prvog sveta.

Pionirske korake u pogledu kreativnog i kvalitetnog prilagođavanja novim okolnostima, načinio je Javni servis Vojvodine a donekle i beogradski Javni servis Studio B, razbijajući hegemoniju anglo-američkog serijskog programa, time što se nije priklonio latinoameričkom, turskom i indijskom populističkom programu već je krenuo da uvozi kvalitetan skandinavski i francuski odnosno populističkiji italijanski i španski serijski program.

Ako imamo u vidu da je uspon skandinavskog i francuskog serijskog programa nesumnjivo proistekao iz globalnih okolnosti u kojima su oni shvatili da američke serije imaju planetarni domet i uticaj na popularnu kulturu ali zahvaljujući internetu dolaze do publike ranije nego putem regularnih kanala, odgovorili su svojim kvalitetnim i izazovsnim sadržajima. Tim industrijama pridružile su se i druge, naročito recimo ruska koja nudi vrlo širok žanrovski opseg igranog programa.

Bogata britanska produkcija takođe ostaje vrlo sveža jer nudi kvalitet a ne biva toliko demistifikovana kroz internet. Većina engleskih serija se recimo ne može naći kod uličnih prodavaca a njihov stil radicionalno privlači pažnju gledalaca kada se pojavi na malom ekranu.

Najdinamičnija reakcija na ove izazove, čije smo impulse videli na javnim servisima Vojvodine i Beograda, stigla je sa najmanje očekivanog mesta, sa RTSa. Pod vođstvom urednika Nikole Popevića, RTS je formulisao program koji uspeva da se itekako nosi sa izazovima novih tehnologija kroz sjajan izbor visokokvalitetnog neameričkog serijskog i filmskog programa, koji u kombinaciji sa potvrđenim angloameričkim vrednostima zbilja može da privuče pažnju čak i najokorelijih internet-filmofila.

Nije pitanje da li su programi koje Popević bira dostupni na internetu – svakako jesu. Stvar je u tome da su kvalitetni, a da internetom nisu demistifikovani. Zatim, promene društvenih formacija na Zapadu, naročito u SAD, učinio je tamošnji način života prilično nepristupačnim našoj publici. Za serijski program je izuzetno važno da u sebi nosi prostor za gledaočevu identifikaciju. Iako američke serije imaju veliku globalnu popularnost, veliko je pitanje da li su one masovno gledane samo među onima čiji se glas čuje u medijima ili i među „običnom“ publikom koja generiše rejting.

Uticaj američkog nezavisnog filma čija je osnovna karakteristika uvođenje lokalnih američkih zajednica, mimo već globalno prihvaćenih Njujorka i Los Anđelesa/San Franciska, dodatno je distancirao širu publiku od serija. S druge strane, načini života koje prikazuju npr. danske ili švedske serije vrlo je sličan našem – to su svetovi u kojima ljudi žive u proširenim zajednicama, visoko su socijalizovani, uostalom tamo su neka rešenja iz SFRJ smatrana uzorom pre samo nekoliko decenija, i na neki način njihova sadašnjost duguje mnogo više našim iluzijama od onoga kako mi sada živimo.

Popević je stoga sistematski kroz vešto kombinovanje klasike sa novim sadržajima proizveo programski koncept uz pomoć kog televizija može da uzvrati udarac i odoli iskušenjima koja pred nju postavljaju novi mediji.

Pad gledanosti televizije nije isključivo vezan za strani filmski i serijski program, uostalom to možemo videti po novom običaju da se u statistikama gledanosti više pominje šer nego rejting, odnosno više se pominje koliko onih koji u određenom trenutku gleda televiziju gleda nešto nego koliko onih koji imaju televizor išta gledaju. Stoga, gledanost će se menjati u skladu sa raznim trendovima. Važno je samo da publika, kad je o stranom serijskom i filmskom programu RTSa reč, više nema pravo da kaže kako na televiziji nema šta da gleda. 

Dimitrije Vojnov

 

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)