MERENJE TEMPERATURE

FEST je godinama imao tradiciju da na otvaranju prikazuje kanskog pobednika. Ove godine, međutim, tradicija je promenjena, otvaranje će obeležiti srpski film „Top je bio vreo“, ekranizacija proslavljenog romana Vladimira Kecmanovića, a kanski pobednik zatvara filmsku smotru.

S jedne strane, publika na otvaranju FESTa proteklih godina nije nailazila na pitke i prigodne naslove. Mnogi među njima nisu mogli da se nose sa novim radovima Terensa Malika ili Mihaela Hanekea, jednim velikim delom i zato što nije reč o filmofilima već su karte deljene raznim protokolarnim zvanicama koje bi teško podnele i znatno lakše sadržaje, a deo publike je svakako bio privučen glamurom samog događaja i reputacijom naslova koji se prikazuje, bez predznanja o poetikama tih autora.

Prošlogodišnji kanski pobednik „Plavo je najtoplija boja“ Abdelatifa Kešiša, s druge strane, možda nije izabran za otvaranje zbog svog kontroverznog sadržaja. Naime, Kešiš je u ovoj priči o ljubavi dve žene između ostalog prikazao i neke produžene prizore njihovog seksualnog uživanja a oni bi mogli ozbiljno uzbuditi beogradski Privremeni organ i ostale ugledne zvanice.

Šteta. „Plavo je najtoplija boja“ ne samo da je vrlo zanimljiv film već po svojoj poetici spada u red najpitkijih festivalskih pobednika u poslednjih nekoliko godina. Naime, u ovom filmu konvencionalna dramaturgija oličena u jasnom razvoju priče, glumačke bravure koje izvode profesionalci a ne naturščici, ubedljivi likovi sa kojima se publika može identifikovati, fotografija koja uverljivo dočarava atmosferu i montaža koja gradi tempo filma razdvajajući važno od nevažnog, doživljavaju svoju kansku reafirmaciju. Ako bi se moglo govoriti o nečemu ekscesnom unutar ovog filma, onda je to svakako njegovo trajanje od tri sata i duge scene seksa. Međutim, ako imamo u vidu da se francuski naslov filma prevodi kao „Adelin život – prvo i drugo poglavlje“, rekao bih da ne traje dugo jer je spor već pre zbog toga što priča dve priče.

Kešiš naime prvo priča o tome kako je Adel shvatila da voli ženu što je već dosta trošena tema u LGBT filmu a zatim priča o njenoj ljubavi sa Emom, slikarkom i otvorenom lezbejkom gde period zanosa ubrzo zamenjuju problemi. Upravo u tom drugom delu, „Plavo je najtoplija boja“ pokazuje svoju inovativnost u domenu društvenog angažmana. Naime, Adel voli Emu ali ne i lezbejsku subkulturu kojoj ona pripada i u njoj se ne snalazi. Vremenom, njihova ljubav nailazi na prepreke unutar gej miljea, analogne onima koje su imali gej junaci ranijih filmova sa konzervativnom sredinom. Kešišov film je u tom smislu kritika klišea koji su zavladali u zapadnoj LGBT zajednici i podseća na ljubav kao odnos dve osobe a ne pripadanje određenoj grupaciji.

Kod nas su LGBT teme još uvek vrlo „otvorene“ iako su na Zapadu one manje-više „završena priča“. U tom smislu, kod nas još uvek postoji prostor za filmove kao što je „Parada“ koji se bave elementarnim ljudskim pravima i bazičnim vidovima aktivizma. „Plavo je najtoplija boja“ baš zato mora biti zanimljiv našoj sceni iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što nudi pogled u to kako izgleda LGBT film „sledeće generacije“. Drugo, zato što pokazuje šematizovanost zapadne LGBT scene koju naše društvo možda može da izbegne upravo zbog kašnjenja za tim trendovima.

U trenutku pisanja ovog teksta, tek treba da se izmeri vrelina bioskopske verzije Kecmanovićevog topa. Međutim, kanski žiri je uspešno prepoznao da je Kešišov film delo velikog kalibra. Ako se organizatori FESTa nisu odvažili da izlože publici ovaj tročasovni ljubavni diptih na otvaranju, publika bi svakako morala da mu se masovno odazove, barem da po ko zna koji put pokaže da ima izoštreniji instinkt od onih koji joj uređuju program.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

IGRAČKA PLAČKA

Kada sam bio dete, pred prve višestranačke izbore, sa brigom sam ih očekivao u strahu da bi na njima mogao pobediti Vuk Drašković, osoba čiji me je nastup uznemiravao. Taj strah je proisticao iz toga što je jako veliki broj ljudi iz moje okoline pokazivao simpatije za njegovu politiku. Međutim, kada su se dogodili izbori, Draškovićev rezultat je bio minoran.

Potom, kada sam malo odrastao, svestan da postoji „tiha većina“, mada još uvek nedovoljno upoznat sa genezom tog pojma koji je navodno u Niksonovom štabu skovao Pet Bjukenon, nikada nisam sreo osobu koja je glasala za Miloševićeve stranke. Ipak, one su sve do poslednjeg trenutka imale veliku popularnost. Dakle, ni širenje kruga poznanika nije dovelo do toga da, izuzev direktora škole i sličnih političkih nameštenika, ikada sretnem glasača režimskih stranaka.

Danas, imamo priliku da komuniciramo sa ogromnim brojem ljudi preko socijalnih mreža i na njima se stvara utisak kao da u narodu postoji snažan opozicioni naboj. Promotivni fijasko u Feketiću se pretvorio u postepenu medijsku apokalipsu, ali veliko je pitanje da li bi se stvari tako odvijale da nije došlo do „zabrane“ parodičnog video klipa na socijalnim mrežama.

S druge strane, političari su prihvatili socijalne mreže kao način komunikacije sa javnošću u kome preskaču novinare i u tome su prilično nevešti. Neki od njih obično ispisuju neka opšta mesta o svojim strategijama i aktivnostima, drugi pokušavaju da se predstave u drugačijem svetlu – kao obični ljudi koji dele želje i dileme svojih glasača dočim ima i onih koji padaju u vatru na socijalnim mrežama i tu ponekad pokazuju svoje sujetno lice.

Ipak, postavlja se pitanje koliko su socijalne mreže zaista značajne na našoj političkoj sceni. Naime, na socijalnim mrežama je relativno lako postići solidne rezultate u pogledu informisanja građana u vezi sa aktivnostima. Uostalom, i naši mediji imaju novinare koji umesto da istražuju na terenu sede na socijalnim mrežama i prate šta objavljuju javne ličnosti.

Pre četiri godine, holivudski studiji su doživeli bolan šamar kada se ispostavilo da je „Skot Pilgrim“ Edgara Rajta uprkos tome što je sudeći po internet sajtovima bio među najočekivanijim filmovima godine debitovao daleko iza Staloneovih „Plaćenika“ i još jedne gnjecave romantične drame čijeg se naziva više ni ne sećam, ali recimo da je po sredi „Jedi, moli, voli“. Danas je „Skot Pilgrim“ zapamćen kao daleko vredniji film od ova dva ali njegov bioskopski rezultat je pokazao da samo ima bučne ali ne i brojne fanove. Na Zapadu se međutim stvari rapidno menjaju i uticaj interneta raste tako da su počela merenje rejtinga pojedinih emisija ili događaja i na socijalnim mrežama.

Sa našom specifičnom demografskom situacijom, velikim postotkom građana koji ne samo da aktivno ne koristi socijalne mreže već ih posmatra sa velikom skepsom, čak i podsmehom, čini mi se da je njihov uticaj minimalan i da se eventualno može svesti na ono što sa Tvitera ili Fejsbuka prenose štampani mediji i televizija.

Zato, ako se slažete sa atmosferom koja se u vezi sa pojedinim političarima stvorila na socijalnim mrežama, rano je da se radujete. Od njih sada eventualno mogu imati koristi oni političari koji prvi uspevaju da zauzmu taj prostor i da se na njemu raskomote pre nego što svi ostali dođu.

Socijalne mreže su kod nas mlade, mlađe od mene iz dana kada sam strahovao šta će biti na izborima.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

IGRAČKE

Nigerijski poslovni čovek Taofik Okoja pre sedam godina nije mogao da pronađe crnu lutku koju bi poklonio svojoj rođakici. Tada je odlučio da počne sa proizvodnjom crnih lutaka, svojevrsnih nigerijskih barbika sa karakterističnim etničkim obeležjima naroda Hausa, Igbo i Joruba. Dok je u početku njegovoj ciljnoj grupi bilo dovoljno što su „barbike“ bile crnkinje i to je olakšavalo identifikaciju potrošača sa lutkama, zahtevi kupaca, u slučaju igračaka tog specifičnog spoja dece i roditelja koji zajedno donose odluku, postali su mnogo veći. U perspektivi Okoja razmišlja o tome da napravi lutke sa nešto drugačijim proporcijama od super-vitke „barbike“ kako bi se još bolje profilisao na tržištu.

Naravno, američka korporacija Matel još od sedamdesetih godina proizvodi crnu Barbiku. Međutim, ova korporacija nema puno interesa da se pojavljuje na tržištu podsaharske Afrike. Njihove igračke su preskupe za tamošnje tržiše. Međutim, Gardijan u tekstu o Taofiku Okoji iznosi zanimljiv podatak – tržište igračaka u razvijenim zemljama između 2006. i 2011. ostvarilo je rast prodaje od samo jedan odsto. U istoj petoljetki, tržišta u razvoju ostvarila su rast od čitavih trinaest.

Okoja svoje lutke proizvodi u Kini pošto je tamo izrada jeftinija nego u Nigeriji. U istoj zemlji se sklapa i prilično solidno izrađeni model Land Rovera sa oznakama srpske Žandarmerije koji sam pre nekoliko godina sa oduševljenjem kupio na poklon sinu jednog prijatelja. Oduševljenje je proisteklo iz tog malog detalja, Land Rover je imao oznake srpske policije, nešto što u svom bogatom iskustvu sakupljača dečjih automobilčića nikada nisam sreo. Štaviše, među policijskim automobilima imao sam po nekoliko američkih, po jedan nemački, britanski, italijanski i francuski a kada se pojavio srpski bio sam prestar da ih skupljam.

Srbija ima jako slabu tradiciju proizvodnje igračaka. To nije jedina tradicija koju nemamo. Međutim, to jeste jedno od retkih polja delovanja koja su karakteristična za sve velike kulture i sve velike ekonomije u kojima nikada nismo ni pokušali da se ozbiljnije okušamo. O pedagoškom uticaju igračaka i njihovoj ulozi kao državnog ideološkog aparata ni ne treba trošiti reči. Uostalom običaji iz igara kao što su „Monopol“ ili „Riziko“ ušli su u terminologiju kada se govori o „pravim oblastima“ koje se u njima tematizuju.

Igračke su vrlo često bile odraz miljea u kome su nastale. Kao dete sam preferirao igračke sa Zapada u odnosu na one iz istočnog bloka između ostalog i zato što su bile pedantnije izrađene, estetizovanije, veći akcenat stavljale na zabavu a manji na didaktiku, savladavanje motoričkih veština itd. Međutim, Lego kocke su pronašle pravi balans između kreativnosti, vaspitanja i zabave i zato one danas i stoje kao verovatno najznačajniji pronalazak u istoriji igračaka. Slično važi i za Tetris, sovjetsku Lego kocku u domenu kompjuterskih igara.

Sa razvojem kompjuterskih igara naravno danas se pojam igračke proširio iz fizičkog i na digitalni domen. Srećom, odnedavno je utihnuo prezir prema kompjuterskim igrama kao svojevrsnoj zloupotrebi najznačajnijih tehnoloških dostignuća druge polovine dvadesetog veka i konačno su vrednovane na pravi način. Lucidnost i jednostavnost koje simbolizuju Lego i Tetris pokazuju kako su igračke polje na kome se ljudska kreativnost može ispoljiti u vrhunskoj formi.

Ekonomski aspekt industrije igračaka je naravno vrlo uzbudljiv. Reč je o tržištu na kome se ciljna grupa stalno obnavlja i istovremeno raspoložena je da se ponovo vraća klasicima ali se mora i neprestano osvežavati novim sadržajima. Industrija igračaka je otišla toliko daleko u razvoju da je ostvarila sinergiju sa kinematografijom, televizijom i kompjuterskim igrama koji razvijaju narative o pojedinim linijama igračaka i nude svojevrsna uputstva „kako se treba igrati“. Ako su u početku kompjuterske igre, figurice ili igre na ploči nastajale kao nusproizvod popularnosti pojedinih filmova, danas na osnovu njih nastaju filmovi.

Neprestano obnavljanje ciljne grupe, pojavljivanje novih konzumenata koji nemaju nikakve predrasude ili predznanje, u spoju sa visokim natalitetom u pojedinim delovima sveta, od kojih neki doživljavaju i ekonomski procvat, čini ovo tržište vrlo vibrantnim. U tom smislu čini mi se da bi Srbija trebalo ozbiljno da razmisli o uključivanju u posao sa igračkama.

Pored Land Rovera sa oznakama Žandarmerije, postojali su i razni andergraund pokušaji lokalizacije pojedinih kompjuterskih igara, sa tastatura naših programera. Pravljeni su dodaci za igru GTA koji omogućuju da junaka jure policijske „zastave 101“, razne sportske igre su dopunjavane srpksim ligama i klubovima a borbeni simulator „Arma 2“ je dobio prvo svoje kosovske a potom i druge jugoslovenske misije. Kasnije je međutim i zvanično GTA dobio „svog Srbina“ i Niko Belić je bio glavni protagonista četvrte igre. Nekoliko godina, milioni klinaca širom sveta identifikovali su se sa ovim našim nestašnim zemljakom a igra je postala klasik žanra.

To je industrija koja bi u sebi pomirila ono kako mi vidimo sebe, kao bastion snažnih ideja, vrhunskog dizajna i razvijene kulture, sa onim kako svet vidi nas, a to je mesto na kome se može započeti jeftina proizvodnja. Upravo na toj ničijoj zemlji između kreacije i jeftine izrade nalazi se proizvodnja igračaka.

Ne prejudiciram da se u glavama naših psihologa, industrijskih dizajnera, inženjera i kreativaca može naći pronalazak u ravni Lego kockica ili Tetrisa, ali smatram da bi trebalo pokušati. Već bi određena supstitucija uvoza stranih igračaka kroz proizvodnju naših koje bi se nametnule Okojinim principom „povišene identifikacije“ mogao posmatrati kao solidan uspeh. A u slučaju da se u Srbiji rode novi Lego ili Tetris postigli bismo jedan od najvećih proboja naše pameti u svetskim okvirima.

Kao što deca igrajući se figurama vojnika, plastičnim lekarskim priborima ili trkačkim automobilčićima rade ono što im je nedostupno u stvarnosti, tako mi se čini da je svet igračaka jedan od retkih prostora u kojima bi srpska kreativnost mogla dobiti priliku da se iskaže. Ta srpska igračka bi kao i one nigerijske, zapadne, sovjetske ili danske, verovatno nosila u sebi nešto našeg mentaliteta. A onda bismo mogli da računamo da će neko prilagoditi svoj pogled na nas, kao što žene prilagođavaju svoj izgled Barbikinim proporcijama.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

KULTURNI KAPITAL

Jedna od ključnih tačaka u zapletu filma „Montevideo, vidimo se“ jeste suočavanje mladih jugoslovenskih reprezentativaca sa američkim menadžerom koji pokušava da ih angažuje za severnoameričku turneju i nudi im ozbiljan novac. Ta menadžerska ponuda pretvara se u razlog krize unutar tima, dovodi do razdora i poslednja prepreka na putu do preobražaja samih junaka jeste pronalaženje adekvatnog odgovora na ono što im se nudi.

Suština dileme koja je postavljena junacima filma „Montevideo“ smeštenog u 1930. godinu važi i danas, sa tom razlikom što se upliv novca u sport sada smatra normalnim i više nema nikakvih dilema o tome da je surovi profesionalizam pobedio. Međutim, to ne čini ovu dilemu deplasiranom. Naime, u sportu i danas postoji nešto što je vrednije od novca, a to je „kulturni kapital“ koji se stiče igranjem za određene timove i učešćem u pojedinim takmičenjima. 

U danima najsurovijeg profesionalizma, kada se zaista dosta toga meri novcem, sa podsmehom je doživljena odluka Samjuela Etoa da zaigra u ruskom Anžiju iz Mahačkale čime je postao najplaćeniji igrač na svetu ali se i pomerio u jedno manje izazovno takmičenje, angažovao u veštački podignutom klubu koji će potrajati samo onoliko koliko to zanima bogatog vlasnika i izmestio se iz glavnih tokova evropskog fudbala. 

Konačno, da je samo novac najvažniji u fudbalu, najjače lige bi već bile preseljene u Kuvajt, Emirate ili Saudijsku Arabiju. Međutim, tradicija klubova, kult reprezentativnog fudbala i konačno Svetsko prvenstvo kao planetarni sajam svega najboljeg u ovom sportu i dalje imaju veliki značaj.

Srpski fudbal je međutim prokockao svoj „kulturni kapital“. Fudbalska reprezentacija Jugoslavije je u periodu SFRJ, kada su se kontinentalna i svetska takmičenja „uozbiljila“ često bila izvor radosti a još češće frustracije za svoje navijače. Međutim, sačuvao se status reprezentacije, barem kao „tima koji volimo da mrzimo“. Sa raspadom države na sve sitnije delove, Srbija danas ima reprezentaciju prema kojoj u najmanju ruku vlada ravnodušnost. Nema ni velike frustracije zbog neuspeha niti prevelike radosti zbog uspeha, reakcije su začuđujuće umerene. Očigledno je svojevrsni poraz državne zajednice kao koncepta koji je rezultirao samostalnošću Srbije pretvorio njenu novu reprezentaciju u nus-proizvod niza nacionalnih poraza. Srpski nacionalni tim stoga tek treba da stekne svoj „kulturni kapital“ i filmovi poput „Montevidea“ zapravo više mogu da pomognu od događaja na terenu.

No, ako je već reprezentacija dosta nastradala pod pritiskom politike i nesrećnih okolnosti osamostaljenja države, klubovi poput Crvene Zvezde, Partizana pa u krajnjoj liniji i Vojvodine, OFK Beograda ili niškog Radničkog su takođe izgubili svoj identitet. Kao da se zaboravilo da je veći broj srpskih igrača osvojio Kup šampiona igrajući za Zvezdu nego za sve strane klubove zajedno, da su Partizan i niški Radnički redovno učestvovali u evropskim kupovima, da su Vojvodina i OFK Beograd dali mnoge asove i postizali značajne rezultate. Za sve igrače koji su do 1992. godine igrali za Zvezdu i Partizan, najbolji dani i najveći uspesi upravo su vezani za vreme provedeno u tim klubovima. A plašim se da kada sumiramo i period posle 1992. i doba kada su naši klubovi pretrpeli udare sankcija, rasprodaju igrača zbog besparice i sve ostale probleme, veći deo igrača koji se u njima afirmisao nije otišao u uglednije i jače klubove niti je bio prominentniji u evropskim kupovima od onih koji su zauzeli njihovo mesto. Na svakog Dejana Stankovića i Nemanju Vidića dolaze desetine koje su napustile Zvezdu i Partizan i nastavile da lutaju po bespućima istočnoevropskih ili azijskih liga kao fudbalski nomadi. 

Ako je mali broj igrača napustivši Zvezdu i Partizan, čak i u danima najdublje krize, zbilja uspeo da zaigra u uglednijim klubovima od ova dva, postavlja se pitanje da li je novac bio toliki da se tako olako odreknu „kulturnog kapitala“ koji su im dresovi naših velikana nudili?

Ne samo da jeste, već se ispostavilo da su upravo zbog takvog odliva mladih igrača, udruženog zločinačkog poduhvata protiv našeg fudbala koji su sproveli menadžeri, uprave i sami igrači sa svojim porodicama, Zvezda i Partizan danas postali svojevrsni protočni bojler koji retke srećnike šalje u osrednje evropske klubove a većinom đubri niz trećerazrednih liga. Od proizvođača igrača naši klubovi su postali izvor sirovine od koje se oblikuju fudbaleri. Uostalom, ni Nemanja Vidić nije otišao iz Zvezde u Mančester kako bi se očekivalo već ga je u međuvremenu oblikovao moskovski Spartak, klub sa tradicijom koja je smešna u odnosu na onu iz Ljutice Bogdana. 

Pohlepa se međutim osetila ubrzo upravo u smanjenim prihodima. Ne samo da naši klubovi više ne mogu da naprave transfere sa najjačim evropskim ekipama, da naši igrači nemaju „kulturni kapital“ da se bez prethodne potvrde pojave na nekom stadionu velike tradicije već nemaju ni imena koja bi na kraju mogli unovčiti u Mahačkali.

Uprkos tome što mislim da je fudbal jedan od težih načina da se zaradi novac, i da je glupo igrati ga samo zbog para, ako se već bira kao izvor prihoda onda se ne sme zanemariti njegova sveukupna kultura, između ostalog i tradicija i sazrevanje, sticanje afirmacije prvo u lokalnim, zatim u regionalnim, pa konačno u kontinentalnim i globalnim okvirima.

Krivica naših igrača i klubova je u tome što nisu bili spremni da ulažu i na kraju su im i prihodi pali. Stoga, kada Milutin Ivković odbije menadžera u „Montevideu“, to nije samo odlika njegove sportske etike i levičarskog pogleda na svet, već mudra investicija u budućnost. Turneja u Americi koja mu se nudi u filmu je cirkus, nema nikakav sportski značaj niti nudi usavršavanje, i na duže staze može samo da ga degradira kao igrača. 

Postoji li rešenje za ovu krizu u našem klupskom fudbalu, u svetlu teške finansijske situacije? Teško je reći, ali ako bismo za početak samo rasprodavali igrače koji su „prerasli“ današnje Zvezdu i Partizan, a ostavljali one koje ne traže jači klubovi, možda bismo vremenom uzgajili još velikih asova. Uostalom zar takvu strategiju nemaju veliki klubovi i proizvođači igrača poput Ajaksa?

Na socijalnim mrežama primećujem da sportisti gledaju „Montevideo“, recimo stručni štab Rada vodio je ceo tim na projekciju. Ako postoji jedna značajna stvar koju bi sportisti trebalo da nauče iz ovog filma jeste upravo to da je novac važan za život svakog profesionalca ali da se prave sume stiču samo odricanjem, igranjem u pravim takmičenjima gde fudbaler (ili bilo koji drugi takmičar) može da oseti kako njegov angažman ima širi društveni značaj. Zato za srpske fudbalere Crvena Zvezda i Partizan, moraju ostati cilj a ne sredstvo jer to su klubovi koji u njihovoj kulturi imaju najveći „kulturni kapital“.

Odluka da se smisao igre ne podredi novcu čini da fudbaleri prestanu da budu samo sportski profesionalci i postanu tema jednog rado gledanog filma kao što je „Montevideo“. Svi ostali ostaće samo fusnote u evidencijama zagriženih fanatika jer i navijači i televizijske arhive i autori kompjuterskih igara ili filmova pamte samo velike asove, značajne utakmice i nezaboravne poteze. A kada se tako nešto postigne, onda niko više ne pita za cenu.

Dimitrije Vojnov 

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)