ALEKSANDAR TIJANIĆ (1949-2013)

Spreman sam da obračunam određeni procenat prihoda koje sam ostvario pišući u novinama i uplatim Aleksandru Tijaniću kao autoru tekstova koji su me inspirisali da se aktiviram. Njegovo savršeno sagledavanje ambijenta u kome živi, onoga o čemu piše i kakav efekat želi da ostvari kod čitalaca, spojeno sa vladanjem jezikom, osećajem za crni humor i napetost, često su se graničili sa tradicijom vrhunskih polemika među književnicima. Ta stilska izbrušenost je zapravo bila neophodna kada se piše o našoj politici čiji su osnovni programi upisani u epskim pesmama ili sportu u kome su cenjeniji oni koji greše nego oni koji se drže pravila - što je kriterijum koji postoji samo u umetnosti. 

Neki mu nisu oprostili što je pisanje prožeo aktivnim angažmanom unutar tema kojima se bavio, ali ko bi tome mogao da odoli? Samo neko koga to istinski ne zanima. 

Neki mu nisu oprostili što je u različitim periodima zagovarao različite puteve za spasavanje iz našeg nacionalnog brodoloma, ali to se danas ispostavilo kao jedini mogući put na svim stranama ideološkog spektra. 

Neki nisu podnosili udarce koje im je nanosio u svojim tekstovima, ali to su osobe kojima je Bukvar zalutao u ruke – ko pismen može da ne uživa u činjenici da ga secira tako briljantno pero.

Potom je sa hartije prešao na katodnu cev, radio u Srbiji i Crnoj Gori, i zadužio naš medijski prostor BK televizijom čiji kadrovi i dan danas predstavljaju veći deo onoga što vredi na našim ekranima. Ta sama televizija se nije održala ali njegova urednička zaostavština jeste.

Životni projekat rukovođenja RTSom preduzeo je verovatno ubeđen da ako je Štazi mogao biti rasformiran može i srpska državna televizija da se pretvori u Javni servis. U tome nije uspeo, a ako on sa tolikom energijom, harizmom i iskustvom sa raznim gadnim njuškama nije, pitanje je da li iko može. No i RTS je uspeo da uzdigne iz jednog irelevantnog medija koji svi ignorišemo u status televizije koju volimo da mrzimo, što nije mala stvar.

Pred povlačenje sa čela RTSa, kada bi se reklo da je zaokružio svoj medijski put, Tijanić je i dalje čovek kog bih najpre angažovao da mi vodi televiziju ili piše u novini. Ne znam kakvi su mu planovi posle RTSa ali u ovo vreme iduće godine i dalje će biti najtraženiji novinar na tržištu i siguno će imati nekoliko ozbiljnih ponuda. Pored talenta, razlog za to je i formiranje na tržištu velike Jugoslavije na kom je postojala oštra konkurencija. Kao što su jedini istinski veliki jugoslovenski košarkaši stasali tada, tako je i Tijanić kroz surovu selekciju i rad sa ozbiljnom konkurencijom postao Dušan Ivković našeg novinarstva – sa tom razlikom što Duda svakog proleća preti da će da ode a Tijanić ispunjava pretnju da će da ostane. Kao i kod Dude, na terenu njegove ideje ponekad deluju šablonski a nekad i zastarelo, postoje dileme da li se istinski adaptirao na novo trajanje napada, ali znamo dve stvari, protivnik se neće naigrati i znaće se ko je glavni. Moguće je da kriza rezultata i kod Dude i kod Tijanića proističe iz raspoređivanja minutaže prevelikom broju igrača i odsustva pravih zvezda. Protivnici će reći da oni vode timove u kojima su veće zvezde od onih na terenu, ali ko sem njih ima snage da podvikne kad treba? 

Sada se retko oglašava u formi tekstova ali oni i dalje imaju britkost, više ne proizilaze iz posmatranja političkih događaja, ili iz vizure samo jednog zainteresovanog centra, već iz samog Srca tame, gde je ono što je neizbežno zamenilo ideale, iz one jedinstvene pozicije kada si istovremeno i vlast i opozicija kojoj teži svaki pravi Srbin.

Tijanić je dovodio stranke na vlast, one su dovodile njega, ali na kraju čini se da su se umorile i pustile ga da radi. To je drugi ideal svakog pravog Srbina koji je on dostigao.  

Kada se podvuče crta, negativni aspekti krize u SFRJ, kasnijeg građanskog rata i raspada, demokratizacije, tranzicije i svih ostalih teških procesa, doneli su nam daleko više štete nego koristi. U retku korist ubrajam tekstove Aleksandra Tijanića koji nastali kao prateći program ovih neprijatnosti. Mnogi novinari su bili u poziciji Nerona dok se zemlja raspadala, samo on je ispisao redove koji imaju istinsku vrednost podsećajući nas na iluzije, nade, očaj, pogrešne i prave izbore. 

Rečju, prevelika je zaostavština ovog novinara da bi se tumačila isključivo kroz procep između želje da mu platim procenat od svojih honorara i odbijanja da plaćam pretplatu na Javni servis kojim rukovodi. Ali, možda će upravo taj procep imati presudnu ulogu ovih dana.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Nedeljniku)

PUT U KOSMOS

Jedno naizgled uobičajeno izdanje RTSove informativne emisije „Ovo je Srbija“ prošle srede pretvorilo se u prvorazrednu medijsku provokaciju kada je ekipa izveštača pokušavala da snimi i direktno prenese prelet novog „erbasa A219“ kompanije „Er Serbia“. Novinarka je egzaltirano prenosila za koliko sekundi će avion moći da se nađe u vidnom polju a režija je u nekoliko navrata prekidala program iz studija i uključivala se u prenos ne bi li uhvatila taj istorijski događaj. Izgovoreni epiteti koji su pratili ovo izveštavanje stvorili su utisak kako Srbi u najmanju ruku šalju svog Feliksa Baumgartnera u nebesa ne bi li skočio nazad sa ivice svemira. Stvoren je utisak da Srbi prethodno nisu videli avion, i kao da nemaju iskustva sa aviosabraćajem.

Ne bi me čudilo da je ova vrsta veštački stvorenog uzbuđenja izazvala mnoge građane da puste suzu radosnicu pošto je izveštavanje podsećalo na vremena kada je vlastima prijavljivan svako ko se nedovoljno raduje.

Prethodni slučaj kada je RTS ovako egzaltirano izveštavao o našem aviosaobraćaju bio je 1995. godine kada je jedan prilog posvećen interkontinentalnom letu JATovog aviona do Dejtona. Tim avionom su putovali Slobodan Milošević i rukovodstvo Republike Srpske a u prilogu se toliko išlo u detalje da je prikazano kako je GPS uređajem rukovao lično tadašnji direktor JATa Živorad Žika Petrović, potom ubijen pod misterioznim okolnostima na proleće 2000. godine.

Naravno, nacionalni avioprevoznik i država, pa samim tim i političari, ne mogu se tako lako razdvojiti. Međutim, vremena kada su plavi repovi aviona JATa sa prepoznatljivim crvenim grbom bili redovan deo ikonografije međunarodnih aerodroma nisu toliko daleka – toga se sećaju čak i mlađi ljudi. Otud mesijanski dolazak „erbasa 319“ koji je inače u klasi „boinga 737“ kakvim je JAT već leteo, i u floti je bio daleko od najvećeg aviona i ponosa naše kompanije – a to je bio DC-10 - deluje neukusno.

Ali koreni tog neukusa možda nisu isključivo u političkom marketingu vladajuće koalicije. Moguće je da aktuelnoj vlasti u Srbiji, regrutovanoj iz taloga etnocentrične političke scene koja nije imala velikog iskustva sa putovanjima van Srbije - što zbog svog marginalnog položaja u SFRJ, što zbog kasnijih zabrana nametnutih od međunarodne zajednice – taj period JATovog glamura zaista nije poznat. Oni možda ni ne znaju za vreme kada je ovo bila ugledna kompanija, sa predstavništvima širom sveta, i brendom koji je vredeo mnogo više od arivističkih arapskih firmi kojima se danas naša javnost divi. JAT iz njihovih sećanja je onaj koji tokom sankcija leti samo za Podgoricu i Tivat, sa ostarelim stjuardesama koje su bile daleko od seks simbola jugoslovenskog konzumerizma sedamdesetih i osamdesetih. Otud su se oni vrlo lako odrekli JATovog imena a tradiciju našeg aviosaobraćaja su izbrisali nesvesno pošto je nisu ni poznavali.

Samo „Er Serbia“ podseća na nazive malih kompanija koje su nastajale na ruševinama SFRJ, „Kroejša Erlajns“ ili „Montenegro Erlajns“, u čijem je osnivanju postojala neprikrivena agenda „nacionalnog“ oslobođenja koja je obično završavala tako što prevoznik u svom imenu više nije imao nijednu reč na maternjem jeziku. Čak se ni ime zemlje u nazivu takvih kompanija nije očuvalo u lokalnom već u engleskom obliku. JAT je za početak imao naziv na srpskohrvatskom i već je na tom nivou predstavljao simbol jednog kontinuiteta. Naravno, „Jugoslavije“ iz naziva više nema ali ni skandinavski SAS nema nacionalnu odrednicu već grupiše jedan region tako da očuvanje imena JAT ne bi bilo potpuno deplasirano. Sa novim nazivom, srpska kompanija se pridružuje svojim manjim konkurentima, i njihovom frustriranom nacionalnom brendingu.

Nesvesni JATovog kulturnog kapitala, i oni i RTS se ponašaju kao da su svi Srbi zajedno sa njima čekali dolazak na vlast ne bi li konačno otputovali van zemlje i upoznali neke „uglađene strance“. Pored uzbuđenja izveštača, sličnost sa skokom Feliksa Baumgartnera je u tome što i ovaj let ima (pored formalne tehničke) prevashodno marketinšku funkciju. Razlika je međutim u tome što je prilikom Feliksovog skoka jedan čovek promovisao veliku firmu a tokom ovog leta velika firma promoviše jednog čoveka.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

INSAJDER

Veliki američki reditelj Majkl Man je 1999. godine snimio film „Insajder“, istinitu priču o pokušaju čuvenog gurua istraživačkog novinarstva Lauela Bergmana da pripremi emisiju o sumnjivim praksama duvanske industrije. Tokom rada, on pronalazi Džefrija Vajganda, otpuštenog službenika duvanske industrije koji je voljan da pomogne ali nailazi na niz prepreka jer proizvođači cigareta žele da po svaku cenu spreče izlazak te priče u javnost, a spremni su na sve vrste poslovnih pritisaka, kleveta i pravnih intervencija. „Insajder“ je postigao veliki uspeh, izborivši i sedam nominacija za „oskara“ u najznačajnjijim kategorijama.

Četiri godine kasnije televizija B92 je uvela emisiju „Insajder“ koja je bila bazirana na istraživačkom novinarstvu. Originalnog autora emisije nasledila je novinarka Brankica Stanković i pod njenim vođstvom ovaj program je postao najgledaniji sadržaj na B92 i ostvario je značajnu društvenu ulogu.

Ovih dana na kioscima se pojavila i njena knjiga „Insajder, moja priča“. U njoj autorka opisuje strašne pritiske sa kojima se suočavala, stavlja poseban akcenat na fazu kada joj je bio ugrožen život usled čega je dobila celodnevno obezbeđenje i morala da podnese velike lične i poslovne žrtve, usput predstavljajući istorijat nekih slučajeva na kojima je radila i samog B92 kao medija.

Sama knjiga je vrlo zanimljiva, nudi dosta novih informacija a one već poznate sada su konačno skupljene na jednom mestu. Brankica Stanković se ne uzdržava da iskaže ne samo svoje lične utiske već i stavove o pojedinim ljudima i političkim procesima, tako da ova knjiga dosta može pomoći i razumevanju ideološke pozadine emisije „Insajder“. Uz više uredničkog truda neke trapave formulacije su mogle biti popravljene, neka ponavljanja izbegnuta, ali ukupno uzev, kao što je „Insajder“ znatno ispred drugih televizijskih emisija u Srbiji tako je i ova knjiga daleko kvalitetnija od sličnih ličnih ispovesti koje se prodaju na trafikama.

Televizija B92 u svojim reklamama za knjigu najavljuje „Moju priču“ kao ličnu ispovest koja podseća na triler i po mnogo čemu je to poštena najava. I tu dolazimo do ključnog pitanja, zašto nas televizija B92 poziva da čitamo ovu priču umesto da je gledamo?

U samoj knjizi, u jednom delu Brankica Stanković preispituje programsku politiku B92 i zaključuje da je ono što povezuje sadašnje stanje te stanice sa onim izvornim jedino informativni program a da su ostali segmenti zagađeni spornim zabavnim sadržajima koji više priliče nekim drugim stanicama.

Međutim, zar nije triler televizijska zabava prvog reda? Zar nisu događaji koji su zadesili sam B92 i pre slučaja „Insajder“ bili zanimljiva tema za njihov eventualni dramski program, i to u raznim žanrovima, od isterivanja iz prostorija, solidarnosti među zaposlenima i slušaocima, značajnim muzičarima koje su afirmisali pa sve do ugrožavanja bezbednosti Brankice Stanković.

Umesto da se zabavni program B92 sinergijski izgradi upravo kroz delimično okretanje nečemu što je njihova aktivnost, a imaju vrlo bogatu riznicu uzbudljivih priča u svojoj istoriji i sadašnjosti, B92 je domaću dramsku produkciju sveo na serije koje su tematski a često i estetski bile sve ono protiv čega se ova stanica ranije borila.

U određenom smislu, rekao bih da B92 danas od svoje ideološke zaostavštine, u najširem smislu, ima još samo sposobnost da iznervira one koji se ne slažu ali da nema nekog ozbiljno argumentovanog zastupanja ranijeg pogleda na svet.

Otud je možda upravo priča zašto čitamo a ne gledamo uzbudljive priče kao što je ova na B92 takođe nekakav kriminal, mada nedovoljno ozbiljan da bi se njime bavio „Insajder“.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

ZAVADI PA VLADAJ

Prošle sedmice održana je promocija knjige „Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013.“ Gorana Musića. U ovoj knjizi, Musić je sumirao transformaciju radničke organizacije, sindikalne borbe i sudbine cele klase u periodu koji je obeležio raspad zajedničke države, ratovi, sankcije, privatizacija i deindustrijalizacija. Ovih dana, ta knjiga je značajnija od drugih pre svega zbog novih mera Vlade Srbije koje predviđaju smanjenje plata i broja zaposlenih u javnom sektoru.

Zanimljivo je kako se u javnosti predstavljaju ove mere. Prvo, govori se o „oporezivanju“ visokih primanja. Ali ako ta primanja daje država, zar nije reč o prostom smanjenju plata?

Razlozi za to su razni i lako razumljivi, jedan od njih je i velika razlika između primanja u javnom i privatnom sektoru. U svojim dramatičnim nastupima zvaničnici govore kako javni sektor guši privatnike koji prosto „grcaju“ pod pritiskom državnih troškova. Međutim, niko ne naglašava kako su statistički registrovane plate u privatnom sektoru u mnogim slučajevima manje od novca koji zaposleni zbilja dobijaju. Ogroman broj visokokvalifikovanih profesionalaca u privatnom sektoru dobija minimalni lični dohodak preko računa a „pravu“ zaradu dobijaju u gotovini.

Prećutkivanjem samo jednog detalja u ovom sporu, zvaničnici zapravo lako stvaraju utisak kako su državni službenici povlašćeni u odnosu na privatnike i otvara se sukob u javnosti koji naravno neumitno dovodi do razjedinjavanja srpskih radnika. Ako tome dodamo da je država u Srbiji dobar poslodavac ne samo zato što pošteno daje i prijavljuje platu već i zato što omogućuje sindikalno organizovanje, onda privatnici odaju utisak mnogo toksičnijeg dela našeg društva i privrede.

Upoređivanje javnih opreduzeća i privatnih firmi, njihovog broja zaposlenih i efikasnosti je takođe deplasirano pošto je jasno da je zadatak javnih preduzeća da svoj profit stave u službu društva, u našem slučaju zapošljavanja ljudi, dočim privatnici prirodno imaju drugačiji imperativ. Otud Telekom i Telenor ne treba da se porede pa zato i ne mogu.

Ovaj veštački sukob je zapravo repriza jednog već uspelog recepta. Musić piše, „Radnici u javnom i privatnom sektoru veštački su postavljeni u rivalski odnos. Do kraja 2009. radnici železnicam državnih telekomunikacija i energetskog sektora počeli su da zahtevaju kraj jednogodišnjeg zamrzavanja plata u javnom sektoru. Njihove inicijative su naišle na protivudar kampanje okrestrirane od udruženja poslodavaca protiv javnog sektora, koji navodno živi na grbači privrede u privatnom vlasništvu. Predstavnici privatnog kapitala su tvrdili kako su kriza likvidnosti i niske plate u njihovim firmama direktno povezane sa državnim izdacima za zaposlene u javnom sektoru.“ Dakle, ovo je samo novo izvođenje stare predstave za javnost.

Ako pogledamo štrajkove u firmama sa privatnim vlasništvom, najpoznatiji slučajevi su protesti protiv „neuspelih“ privatizacija, od kojih je samo poneki rezultirao kratkotrajnim hepiendom kao u slučaju „Jugoremedije“. Međutim, nisu zabeleženi ozbiljni štrajkovi u privatnim firmama koje elementarno funkcionišu i ne podrazumevaju teška kršenja zakona ili priče strave i užasa kao što je odsecanje prstiju.

Kada su zavadili radnike u državnoj službi i privatnike, zvaničnici su sve njih okrenuli protiv penzionera i samo su agilni reprezenti ove populacije u našem političkom životu sprečili da se restrikcije sprovedu nad njima, verovatno sa najvećim zadovoljstvom. To ne znači da se u javnosti nije stvorila klima kako su penzioneri nepravedno pošteđeni.

Rezultat ovog veštački stvorenog sukoba je zlobni osećaj kako je neko dobio ono što je zaslužio uz pomoć koga građani treba da podnesu činjenicu da odavno nemaju ono što im zapravo treba.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)